Iša san do Lučice uzet rezervar od benzine sa naše Istranke, za napunit ga, da u nedilju budemo spremni za poć se malo okupat iza Glave o' Čiova. Potega špag, spretno skočija na provu (izvrnija se nisan), skinija tendu s broda pa malo pospreman nered šta smo zadnji put ostavili iza sebe.
Na drugomen mulu, prikoputa vizavi, lipo se ljuljuškadu oborite jahte i jahtice. Sve su pokrivene tendan, samo je šjor Vinkova jahta otkrivena.
A eno i njega, sidi u kokpitu i čita niki libar. Češće ga ovako vidin, ima bit da gušta u ovoj tišini i miru, samo se čuje šuškanje sarći koje tučedu o jarbol.
Sređujen ja svoj nered i vadin rezervar, kad, čujen šjor Vinka:
E, susidu. Vridni smo jutros, an?
A šta se može, šta se mora – mora. Evo gotovo je za danas…
Jeste li možda za...