Ala šta vrime brzo prolazi. Pari mi se ka da je bilo jučer kad smo ka dica iz ulice svaki dan liti išli namore. Nismo išli na plažu, na kupanje ili na more, nego baš tako – namore. Kratke gaće poviše mudantini, gori staru majicu na rige, i to je bilo sve. Bosi, naravski. Bilo je ka normalno da posli par dan pocrvenimo ka raci pa gulimo kožu sa leđa i ramena, koji put i sa nosa. Šta mularija zna šta je sunce.
U ono vrime nama je bija merak ić baš na Bačvice. Na Firule, Poška ili Zentu je bilo mukte, do Zvončaca oli Špinuta daleko, ali za Bače je tribalo kupit ulaznicu, šta je bija poseban izazov. Zato smo morali priskakat ogradu, priko kućice od zahoda koji je na ponistrice ima male okrugle buže za koje je bilo zgodno uvatit se i stavit nogu pa priskočit, ili sa...