Godinan san je gleda i slikava sa Sustipana, a onda jednega jutra telefon:
- Alo, gremo okrenit Mrduju, oš mi bit peti u jedrilicu, fali mi drugi kormilar?
- A čuj, a triban li donit svoje kormilo?
- Ma daj, nemoj zazezavat, pa ti imaš brod, znaš odat po moru.
- Je, ma to nije jedrilica. Mogu ti jedino bit dobro kolpo morte!
- A koliko imaš kili?
I tako je osvanija dan regate. Spremija san rusak ka da gren na Mosor, uzeja i mudantine, pa u Lučicu, uskočija u jedrilicu. Ekipaj komplet.
Ka đaci smo slušali komande - di ko sidi, ko šta potiže, ko mora mučat, a ko je zadužen za kužinu. Brzo je kresnija motor i onda polako oko punte Marjana. Od Kašuni pa sve do Katalinića briga - lipa slika, brod do broda. A more ka uje, vitra njente, ni ni ćuha, rekli bi boduli. Uključilo radio...