U ono vrime to je bilo na nivou dobre baze ili fore. Sićan se, na jednome pučinskome otoku, u vali na stranu juga, poziciji za koju bi stanovnici kvazi metropola rekli, vukojebina, bija je jedan nazovimo ga, restoran.
Jer nema adekvatnije riči za nešto šta je pružalo i gastronomski, kazališni, likovni užitak. I puno toga još, običnome i iskvarenome ukusu, nerazumljivo, neuhvatljivo, pa i meni ovde i sad teško objašnjivo.
Baza se realizirala na diskrapanci, razlici doživljaja sličnoj onome odnosu domaće pomice iz staroga simena, sušene na suncu i posli konzervirane u maslinovome uju, prema kečapu iz uvoza nepoznatoga porijekla, kojemu znamo samo to ko ga je prepakira, šta je za nepce i stumik svakako jedna jako važna činjenica.
Zvučni performans
I… sad ti ležiš na stini,...