Naša “Slobodna” upravo danas slavi dan kad se rodila u pojati na Mosoru prije ravno 80 godina. Ona je u našin životima duboko bila utisnuta, ka tinta na karti, svih ovih godina, i to na razne načine.
Sićaš li se... Ponekad i od prvih slova.
Učila su se dica uz nju i čitat. Gurnilo bi ti novinu koja je stala uvik nekako, negdi tu pri ruci, na stolu, na kantunaliću, regalu, a novine od cile sedmice držale bi se u nekoj drvenoj kutiji ili košari, ili na nekon mistu da se opet može za njima posegnit ako zatriba. U mene su recimo, doma, stale u košari od pruća ispod televizije, kolega kaže da su oni doma držali u dnu špakera na drva.
- Ajde, pročitaj, šta ovde piše - tutnija bi dida unuku ili unuci novinu pod nos, pa pod svojin oćalima i prston koji se pomalo žutija od duvana, reka da prati prst i slovka. Za početak ono šta bi bilo velikin štampanin slovima napisano, a posli, kad se bolje uputi, i na manjima...
- S - L - O – B - O - D - N - A... Slobodna! - slovka bi predškolac ili prvašić.
- Bravo, sunce didovo! Ajmo drugu rič...
- D - A - L - M - A - C - I - J - A... Dalmacija - ozareno bi bilo dite ako bi uspilo sve točno proć.
- Je, odlično, a sad provaj sve skupa, SLOBODNA DALMACIJA... - reka bi dida i nastavija još sritnije vrtit novinu.
Meni je ka curici bilo najdraže rješavat križaljku. Prvo uz pomoć ćaće, a kasnije i sama. Ne bi bila mirna dok i zadnje slovo ne bi riješila. Jo, šta bi se ražestila ako bi mi falilo koje slovo, ako nisan nešto znala, nisan je ispuštala... Obožavala san i onu križaljku u Nedjeljnoj Dalmaciji s nagradnon igron ključnog pojma čije bi rješenje tribalo poslat u redakciju, pa ako te izvuku, dobija bi nagradu. Naravno, ako si točno odgonetnija. Posebno se pamte križaljke koje su sastavljali Božidar Vranicki, Ivica Radovniković IVRA, Željko Bilankov, Žarko Đugum, Robert Pauletić, Dragan Stojković, Luka Pavičić...
Počni - od kraja
Novina se obavezno čitala ujutro uz kavu i marendu, a oni koji su radili pa su se već u šest uri morali timbrat u poduzeću, oni bi je posli pročitali u kancelariji ili na pauzi. Ili kad bi došli doma, iza obida. Zavalili bi se u naslonjač, malo odmorili i listali novinu.
Nama je mlađima bilo draže čitat neke ležernije stvari, dok su odrasli redovito pratili i aktualnosti iz zemlje i svita. Nakon šta bi bacija oko na naslovnicu, krenija bi je čitat, većina to i danas čini, otkraja. Neki bi i pljunili među prste da jin je lakše vrtit kartu, listove.
Mislin, zapravo, da ima dvi vrste čitatelja, oni koji prvo bace oko na šonete, da vide ko nažalost nije više s nama, kome triba poslat telegram, za žalovat se ili otić na sprovod. Ili zvat ostalu rodbinu radi obavijesti. I oni koji jih priskoče.
Nama mlađima je ipak bilo najvažnije povirit šta se daje u kinima, jel’ stiga koji novi film u Centrala ili koje drugo kino, a bacili bi oko na TV program i na horoskop.
- Daj vidi, šta mi piše za ljubav?
- Kaže ti, u znaku Bika, vi ćete danas upoznat nekog, ako još niste u vezi...
Danas se više gleda rubrika zdravlje, iako ni bez ljubavi nema pravog zdravlja.
Rubrika o vrimenu nas nije onda opterećivala, rado bi pogledali i karikaturu dana, ili čekaj dan od “Pometa” za nasmijat se. Nismo još tražili posal pa tako ni čitali Namještenja niti kupovali rabljene aute, kuće ili parcele u oglasima Prodajen - Kupujen, ali smo volili tražit ako bi bilo šta u oglasu za poznanstva ili neki ludi oglas, nama je to više služilo za zezanciju!
I danas se smijemo onon jednon, vjerojatno objavljenom u vrime kolinja: “Koljen po kućama! Broj telefona, taj i taj...”
Ona koja je imala simpatiju da je navigava, obavezno bi pratila i di je koji brod, na kojoj liniji plovi.
Jedno vrime su nan ka tinejdžerima i tečajevi bili aktualni, posebno njemačke marke, nama je to bija ka Wall street. Šta će svit, oće li prominit marke koje ima doma, koliko će jih nosit priko granice ako si iša u Trst?
A, di je ona rubrika “Rođeni”.
I danas neki čuvaju ono di su izašli u novine, izrizali su za uspomenu tamo di je pisalo njihovo ime uz “Rodile kćer” ili “Rodile sina”.
Ajde po ‘rođene’
Ka početnici u Gradskoj rubrici tribali smo ić u splitsku bolnicu svaki dan po “rođene”. To je bilo sigurnije nego na telefon, da ne bi falija koje slovo u imenu i prezimenu rodilje. Jedno vrime se i slikavalo isprid rodilišta, mater, otac, najmiliji, i dite koje je virilo iz one paketine. I te bi fotografije izlazile u novini.
Od rođenja do zadnjeg daha s novinon se živilo.
A, živilo se i uz Hajduka, pa su sportske stranice uvik bile jedne od čitanijih, obavezno triba pogledat u novini šta ima o balunu, košarci ili drugin sportovima.
Ispisivali su se i rezultati nižih liga, iša bi pročitat i koji su igrači dobili dobre ocjene, a znali bi stari zagriženi navijači i petavat roge u kartu rezultatima, ako već nisu mogli na utakmicu.
U kulturnoj rubrici volila san povirit koju kritiku za novu predstavu u HNK, šta pišu, jema li šta novo, kad će “Splitski akvarel” i “Mala Floramye”, ili možda “Svečana večera u pogrebnom poduzeću”, kakva će bit ovoga lita “Aida” na Peristilu, pa onda i sve ove ostale rubrike iz Splita i okolo Splita, otoci i dalje po Dalmaciji, do tema iz novosti... A, svak je, ipak, najviše volija znat šta se događa tu oko njegovoga grada ili mista.
Novina bi znala kružit i po susistvu, ako recimo neko ne bi taj dan stiga kupit ili koji dan iza, ako je tribalo pogledat koju osmrtnicu ili neki tekst šta se nije stiga pročitat.
- Imaš li “Slobodnu” od petka, triban nešto pogledat? Moš li mi je posudit, molin te? - pokuca bi ti susid na vrata, a ti bi ga lipo zamolija:
- Lipo mi je vrti – reka bi mu, ne bi da ti je to najvažnija enciklopedija iz biblioteke na regalu, jer bi nekad, kad bi je više ruku prošlo, znala završit cila raščepušana. Onda neki više nisu imali živaca čitat takvu novinu.
I kad bi prošlo tako tjedan, dva, ne bi ni onda odlazila u povijest.
Novi život
Eeee, onda je tek počinja njezin drugi život.
Nema za šta nije služila.
Nama je u Solinu na Širini bila spas, posebno liti. A, sad ćete čut zašto!
Kako je teren za gradnju naših zgrada na Širini dobrin dilon nasta nasipanjen močvare, koje i danas ima još na nekin mistima uz cestu, tako je u ton našen susidstvu bilo na iljade komaraca.
Ritko je ko ima aparat i tablete protiv komaraca ka danas. Najbolje sredstvo kontra njih bila je “Slobodna”. Svak je ima. Usrid noći bi se znali dignit, koliko su zujali i bili napasni da nisu dali spavat, pa bi čula ćaću kako lupa novinon dok jih ne bi potamanija. Ujutro, kad bi se probudija, na danjen si svitlu po zidu moga vidit samo speštane komarce, odnosno crvene i crne fleke ka podsjetnik na sinoćnju borbu.
Ako ti je u susidstvu bija i neki pitur, i on bi te pita sve novine šta imaš, jedna mu je tribala da sebi i kolegi napravi kapu za na glavu, da ne bude baš i po glavi pun bilih točkica, a ostale su mu tribale da osigura teren, da lipo pokrije sve okolo sebe da ne šporka stan u kojen je piturava i da ne mora posli dodatno čistit. I da vlasnik na kraju reče: “Bravo, kako ste mi sve ušestili, uzet ću vas i drugi put!”
Od novine smo ka dičica radili i brodove koje bi puštali niz naše lokve u dvoru kad je bila kiša, ali ako nisi dobro to sve izradija, brzo bi se potopili.
I u našoj školskoj borši bi se znala nać novina za dan kad nan je bija likovni, uz mapu, vodene boje, tempere, spužvicu, čašicu i pinele, njih bi stavili ispod boja da se ne izmrči i ako nan se isproliva. Al je jedanput. A, novinon se, vidin, i dandanas dica služe u likovnon za radove, za decoupage tehniku.
Kad bi u našoj školi počela akcija sakupljanja starog papira, đaci bi tražili novine po cilon susidstvu, išli bi od vrata do vrata. Jer koji bi razred skupija na kraju najviše kila, dobija bi nagradu! Trčeći bi ih nosili, vezivali špagom i pospremali u drvarnici, a kasnije nosili u školu, di bi donilo onu veliku vagu i mirili kolika je težina, usplahireni iščekujući oće li naš razred bit pobjednik...
Novinu bi babe držale između onih plastičnih polica da stave kumpire, kapulu, luk, da se ne prosednu ispod njih zemlja, ljuskice, a i da drži usuvo.
Stavija bi koju “Slobodnu” i u portapak od auta ako zatriba šta prinosit, pa da se ne šporka, u konobu, ispod polica u špajzi, drvarnici...
Motala su se u nju jaja kad bi se prodavalo ili kad bi ti neko da domaća, ko je drža svoje kokoše. U Solinu je ona preuzela puno te uloge i od karte za cimenat, koja je služila isto za puno stvari.
I dandanas novinu koristin za napunit postole ili čizme, kad je smjena godišnjih doba. Zgužvan rukon papir u male balote, pa dobro gurnen gore prema vrju prstiju da mi se postole ne deformiraju.
Kad san neki dan ubrala u dvoru i lipe bile kale za na groblje, sitila san se kako su stari zamotavali i cviće u novinu i nosili svojin pokojnima, uz sviću i šuverine. Ka veliki škartoc se činila. A ako digdi u nečijen dvoru sinjaš i koji cvitak za posadit, domaćin će ti jih zamotat možda u novinu i malo natopit korijen vodon da se do doma biljka ne osuši.
A di je onda lito, kad se njome možeš lipo ladit...
- Daj, dodaj mi čas novinu – reka bi nekom od ukućana ako nisi ima ventulu, jer novina je uvik bila pri ruci.
A, tek sektor gradela...
Triba ti prvo za očistit gradele, ako je prije bila srdela ili skuša, a sad je meso, kokoš ili ćevapi... Onda ti triba za potpalit vatru, pa za rasplamsavat, ako nije dovoljno žere, onda za pridržat ručku od gradele dok ideš okrićat...
Znalo bi se nekad i srdele s peškarije zamotat u novinu, a doma kad bi čistija ribu dobro sve umotaj u tu kartu da ti maške iz susidstva ne raznesu to po dvoru ako u kanti, u škovacama, oćute iznutrice. A ako si ima svoju mačku da bi jon glave i ono šta je ostalo među dračon da i ona omasti brke, i to opet u kartu od novine. Ideš dat mački u kartu jist, spustiš na pod, a onda se zagledaš u neki članak, ka da ga nikad nisi vidija, nešto te zaintrigira, pa tako čitaš u toj pozi, jel’ van se dogodilo ikad tako?
Novina je kad se seliš isto idealna, za zamotat kakvi kristal, čaše ili vaze, pa stavit u kutiju, nešto šta je krhko i stakleno da se ne razbije.
I danas mi je s novinon najbolje očistit stakla od ponistre ili ogledalo.
- Ajme, kako se sad lipo vidin!
“Slobodnu” bi obavezno nosili i na Hajduka, na utakmicu na Poljud, ili digdi drugo za sist... Uvik novina ispod ruke, pa bi dilija listove ako ko ne bi ponija... Tako bi nan bilo i na Gradini kad bi se išlo navečer na “Solinske ljetne priredbe” ako su drvene klupe bile možda vlažne od jučerašnje kiše.
Neki bi i zamolili ženu na trafiku, da jin da, da je samo prolistaju!
U butigu po kruv, mliko i novinu, čitanje uz kavu... Danas je to češće u kakvom kafiću, ali još uvik je to ritual. Oprostit ćete mi, ali moran reć kako neki bez nje ni u zahod ne idu!
Sićate li se za šta ste je sve duperali i duperate, kad je natanane prolistate...•