Za dom spremni!
Za dom spremni!
Za dom spremni!
Za dom spremni!
Za dom spremni!
Za dom spremni!
Za dom spremni!
I tako stotinu puta. Kao u školi, dok ne zapamtiš. Ma, može i tisuću puta. Milijun! Jer, ništa loše u tim riječima, malim, kratkim i slatkim, nema. Dapače, puno dobra pod njima je Hrvatskoj dano. I to se nikad ne smije zaboraviti. I zato, kredu u ruke, pa na ploču: Za dom spremni! Za dom spremni! Za dom spremni! Za dom spremni!
I ne pitaj koliko puta. Koliko god bude trebalo. Piši, viči, dok svaki ker ne nauči.
Lopovi i žandari
Mato Franković doimao se kao normalan čovjek. Uljuđen. Gospodin. Iz Dubrovnika je pa to i nije bilo tako čudno. Bez obzira...