Dvi sedmice zatvora uvatija je momak šta je na Noć vištica piša po Smoji na Matejuški! Bome ga je sutkinja dobro odrapila, nije mu pomoglo ni šta se pravda ljubavlju, da mu cura voli Miljenka Smoju pa joj je tija učinit dišpet. Sutkinja nije pala na emocije, a one su, ka šta znamo, zajebana stvar.
Nego drugo mene mori: ako je pišadur dobija petnajst dana godišnjega na Bilice šta se popiša po spomeniku, onda me straj da bi nas, pristojne građane, za pišanje u more s mula moglo odrapit bar s pet dana pržuna! Bidan momak, a mogli bi i svi ostali nastradat.
Još će se ovo izrodit u jedno strogo kažnjavanje mediteranskih užanci. Od kojih je pišanje u more jedna od najdugovječnijih. Pa baš je Smoje opisiva pišanje s riva malih dalmatinskih mista. I to u paru. Najlipše je s prijatejen, u društvu, da se imaš s kin razgovarat dok vraćaš moru ono šta ti je dalo, dok se sjedinjuješ s velikon slanon vodon, fiziološkon tekućinon iz koje smo se svi iščinili!
Vikovima su dalmatinske žene ljubomorne na svoje muškardine jer nisu tako lako i bilo di mogle ostvarit ovi socijalni momenat. Poetiku povratka materi moru.
Zakon nema razumijevanja za ova pregnuća: pišadur s Matejuške pripoznat je po snimci i kažnjen po članku šestome koji kaže: "Tko se na javnom mjestu ponaša na naročito drzak i nepristojan način vrijeđajući građane ili narušavajući njihov mir, kaznit će se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 700 do 4000 eura ili kaznom zatvora do 30 dana." Bome, kako mu je moglo bit dobro je i proša.
Pišanje bilo di
Naš običaj pišanja bilo di i bilo kad prihvatili su mladi turisti, s obje ruke, ako se može tako reć, samo nisu dobro shvatili da je tradicija i pravi artizam pišat s mula u more u ekipi, a ne po svakome kantunu. Radi toga i je pišanje u javnome kondutu jedan euro (!), da se potiče ova veza s moren.
Ne znaju oni i za našu malu spačku: splitskoj dici omiljena je litnja zabava popišat se po palcu Grgura Ninskoga pa iz Đardina gledat furešte kako mu miluju zapišani palac – za sriću. A šta ne bi bilo? Ako je velika srića kad te posere golub, onda bi dupla srića tribala bit kad te popiša splitsko dite.
Uglavnom je Smojin spomenik u malo vrimena ostvarija san svakoga umjetnika: interaktivan je, korespondira s publikon, objekt je čuvanja tradicije, jedan dil naroda s njin se slikaje (pari mi se da po Splita ima selfi sa Smojon, a veliki je hit bija i za vrime libićade), a jedan dil koji mrzi sve ono o čemu je Smoje pisa (i bez čitanja, znaju on, rekli su in) šporkavanjen njegova spomena želi oprat svoju šporku čunku pa mu gledaju šta više naudit.
Popišat, popljuvat, piturat, ogadit u javnome prostoru. Split u svojoj historiji nije ima spomenik koji je bija tako životan, vitalniji je nego kad je brončani model bija živ. Glavno da se imamo čime zabavljat ove zime!