Proslavija je Damir Tolj naš zajednički stol u “Slobodnoj”, dvi novinarske nagrade izareda je donija ove godine: najprije “Miljenka Smoju”, naše novinske kuće, a par dana posli i “Anđelka Ercega”, Hrvatskog novinarskoga društva.
Nije bilo lako do njih doć, po ovu drugu je potega čak u Vinkovce, a iza obe stoje skoro tri desetljeća rudarskoga rada i milijuni slova. Ne mogu bit ne ponosan, u našemu kantunu sve dilimo: i maslo od kikirikija, i čokoladne kekse, i pilule za štumik i upalu vrata koju uvatimo od klime, i kantu za škovace. Normalno, i baze dilimo, i probleme. A kako je on jedan skroman i jednostavan čovik, izvan našega redakcijskoga kvarta nije ni tražija ko će s njin učinit slavljenički intervju: “A ko će nego ti.”
Iako je pisa i o Buni i o Bunici, naš je Toljero široko poznat po dvi velike tematske cjeline kojima se bavija: raskošnin reportažama i škverskin aferama. Kad stvara reportaže, cvita: prije puta piva po redakciji, posli priča anegdote i štorije s puta. Kad piše o splitskome Škveru, druga pisma: beštima, pini, skače s katrige, tuče glavon o tastaturu, guca tablete za gastritis. Srićon se davno ostavija duvana. A o škveru, ja bi se zakleja, niti jedan čovik u Hrvatskoj toliko ne zna ka on. Zato i pati.
Kad ga slušaš pravo je splitsko dite, sa Sućidra, molin lipo, pa i kolumna u Pometu mu je zvala baš tako - ST Brale, i niko ne bi reka da se rodija u:
- Ljubuškome, je, je. Zato jer je moj ćaća Grgo otamo rodon, iz Dola u ljubuškoj općini, a bija je učitelj male dice. Deset generacija je izveja! Malo prije nego san ja doša na svit 1970. godine, dobija je posal u Rašćanima kod Vrgorca i tamo je upozna mater mi Mirjanu. Živili smo u stanu više škole. U prizemlju zadruga i učionica, gori stan za učitelja i soba za šofere žutoga poštanskoga busa. U Split smo došli četiri godine posli, mater je dobila posal u “Prerade”. Otac je osta gori, mi bi mu dolazili vikendon. Tin žutin buson! Mater i ja živili smo najprije u Tršćansku, a onda u Radmilovića ulicu u Varošu. Tamo san krenija i u školu “Đermano Senjanović”. Onda je ćaća dobija posal u školi na Trsteniku i konačno smo se svi sastali na Sućidru.
- Biće bilo lako priselit se iz Varoša na Sućidar?
- Moš mislit! Još san se misecima buson vraća u grad igrat se s ekipon. Varoške kale bile su mi ka toplo gnjizdo, sve san ih zna, prve dičje igre tamo naučija. Išli bi u šipke, pelegrinke, arzelinke, nešpule. U maškare. Živilo se na ulici. A Sućidar skroz drugi svit, bija san u šoku. Sama gradilišta, pusta zemlja i nasipi, beton! Ekipa doseljenika, ka i ja, radnička klasa i dosta vojnih lica. Brzo san naša novo društvo, a igre su bile u skladu s ambijenton: puvalice od antena, kartoni i palete za logore, franje, balun…
- U školi si bija odličan?
- Jesan, ali volija san i ulicu, kvart, tako smo mi ka dica živili. Iša san u novu školu “Prva proleterska brigada”, ali “Đermano” je osta u srcu.
- I onda u MIOC?
- Svi su planirali di bi, u kuvare, inženjere, likare, dimnjačare, pomorce, a ja nisan zna šta bi, pa san upisa MIOC, u Teslinu, ka matematičku i informatičku gimnaziju, pa ćemo tek skontat šta dalje.
Diplomirani “ka direktor”
- Odma si zna da ćeš na Ekonomiju?
- Ma kakvi, opet ista pisma: nisan zna di bi, pa san upisa Građevinu. Ali to nije bilo za mene. Prošla je vojska, Gornji Milanovac - grad romana, Eurokrema, slija, Dečjih novina... - pa san se pribacija na Ekonomiju. Isto ne znan zašto. I završija menadžerski smjer.
- To si odma bija ka diplomirani...
- E, smjer upravljanje poduzećem. Ka direktor! Bija san dobar student i diplomira 1995., ali opet nisan zna di ću, šta ću posli. I tada se događaju ključne stvari za mene. Moj prijatelj Srđan Podrug i cura mu, kasnije žena Asja upoznali su me s Rankom i Nives Dorotkom, urednicima u “Slobodnoj”. Ranko mi je reka: “Dama, kad bi zna pisat ka šta pričaš, moga bi bit novinar!” Ja pa u nesvist, koji novinar?! Mater je bila pasionirana čitateljica novina cili život. I danas! Žešća od oca. I ja bi čita, prvo o Hajduku a onda Smojine i Popadićeve priče, sviđalo mi se literarnije štivo. Mislin, u to vrime svi su čitali novine, ali mi na kraj pameti nije bilo da ću u njima pisat!
- I evo tebe?
- Evo me, brale, jedno jutro na porti “Slobodne” a glava ka da mi je ko vriću franja istresa na nju. Pripa se! Ka da na Olimp ulazin. Doša san u Gradsku, di je šefica bila Nataša Bakotić, evo je opet i danas. Unutra bar dvadeset novinara svih generacija, od najstarijih Mirka Prelasa, Jadranke Samokovlije Dragičević i Borke Grgurević, pa Olgice Ivić Grizelj, Marine Protić, Ede Vujević, Sanje Stapić, sve do vršnjaka: Tanje Šimundić Bendić, Zorana Šagolja, Saše Ljubičića, Vlade Matijanića, Igora Caktaša, Snježane Šetke… Cila je brigada tukla na makinje. Skompa san se s mlađima, dilili smo sudbinu honorarca: nemaš sektor, makinju, katrigu ni telefon. Moraš čekat starije da završe pa da moš sist i napisat tekst.
- Imaš slonovsko pamćenje, onda znaš i prvi zadatak?
- A ne... Počinjala je proslava 1700 godina Splita, govorilo se da će posadit 1700 stabala i mene poslalo na sadnju prvoga, masline kraj kolodvora na Sukoišansku, eno je još živa i zdrava. Nisan zna ni kako ću ni šta ću. Ni di ću, ni ko je to “foto”. Bija je jedan s aparaton, Jakov Prkić, al ne iz “Slobodne”. Onda san naša, Mario Strmotić je bija taj. Ništa nisan zna. Puten nazad ponavlja san prvu rečenicu, jer se govorilo da je prva najvažnija, sve posli je lako. I kad si je uvatija - ne puštaj! Bija san spreman napisat pet kartica, a završilo je na pet redaka, ali na naslovnici, čoviče!
- Mater pukla od sriće!
- Drago jon je bilo! Iako, znaš, nakon faksa u honorarce u novini… A stari bi govorija: “Vi tamo samo pušite i pišete slova!” Meni se odma svidilo! Cili život prije nisan ima pojma šta mi se sviđa i šta bi tija radit, ali novinarstvo mi se odma dopalo. Volija san pisat bilješke, valjda su bile i dobre, i urednica ih je stalno naručivala, Pazar, grad, ovo-ono. U to vrime san i tebe prvi put vidija, samo još nisan zna ko si. Na buvljaku, di bi se triba gradit “Small Mall” ja san doša po reportažu za “Slobodnu” a ti za “Dan”...
- Ali onda si uteka!
- Ma nisan uteka, ovako je bilo. Jednoga dana doša san doma i kažu mi: “Traže te iz “Brodomerkura”. Zvali su na faks, tražili su priporuke i tebe su priporučili.” Šta ću sad, majke ti mile? U novini mi se sviđa, a “Brodomerkur” moćna, velika firma, svak bi se tuka nogon u guzicu za tamo radit. Ništa, malo san mislija i prilomija – iden.
Šavne i bešavne cijevi
- Di si doša?
- Brale, u Profitni centar crne i obojene metalurgije, Odjel limova i cijevi. Samostalni referent! A ja cijevi vidija samo na slikama. I sad bi ih triba prodavat, a ja za trgovanje ka tukac, kako onda, tako i sad. Za početak me ubilo šta je tribalo dolazit u veštit, a ja iman samo odijelo od mature. I tako san se pojavija u Odjelu za cijevi kod šefa Jere Kirigina iz Miraca, u maturalnome veštitu. I učija vrste cijevi: šavne i bešavne, s navojen i mufon. Crne i pocinčane. Od cola i od po cola...
Onda me šjor Jere posla u skladište na Brda i reka: “Kad ti prođu malo priko škine najbolje ćeš skužit koja je koja.” Onda bi naziva firme pitat fali li in cijevi, a iza toga bi tajno zva konkurenciju pitat pošto su u njih. Poslalo me bilo i na poslovni put u sisačku željezaru. Tamo su valjali te cijevi. Tribalo je postavit pet poslovnih pitanja. Nisan zna nijedno! Uglavnon, priprema san se da idućih četrdesetak godina prodajen šavne i bešavne cijevi s velikon mogućnošću za avanciranje.
- I koliko si osta?
- Sedan miseci. Sreja san bija Natašu u gradu. “Oš se vratit?” “Oću!” Bija bi prolupa da san osta prodavat cijevi. Čak mi u “Slobodnoj” nisu virovali da san se vratija na misto honorarca posli obećavajuće karijere u “Brodomerkura”.
- Kad si se istaknija u praćenju brodova i škverova?
- Otiša je bija Dragan Miljuš i meni dalo taj sektor. Mislin se, di opet limovi i cijevi?! Ali, isto san se zaljubija već na prvo porinuće. Kad vidiš šta čovik sastavi, tu mrcinu koja plovi, izazove ti neko divljenje. Onda me sinja Marijan Žuvić, neosporni autoritet pomorskog novinarstva. Nisi ti moga u “Slobodnoj” napisat slovo o brodima a da nije prošlo priko Žuvića. Nađe li ti grešku - ajme! Reka bi: “Kolega Tolj, zastava ne vijori, zastava vihori!”
- U isto vrime počeja si i obilazit svit, pisat reportaže?
- A znaš kako ide, najprije po Splitu i okolici, pa po Dalmaciji, a onda svugdi. Recimo da san volija Dalmatinsku zagoru i to onaj dio imotski, vrgorski, bliže mome kraju. Bolje razumiš svit, običaje, melodiju govora... Sve je to bitno za dobru reportažu. A dogodi se tu svega šta se i ne piše. Recimo, na požaru u Lokvi Rogoznici nas je polija kanader, svi smo popadali po škrapama, bili smo mokri ka pivci, puni one pjene, pokrepali mobiteli. A na Pelješcu, isto na požaru, ubode me osa u jezik. Natekla usta ka balancana, a meni kaže vozač Goran Bulj da uberen dvi, tri trave, da će proć. I ja lud iša tražit te trave... Na kraju me na Hitnoj narokalo injekcijama.
- A nema u tebe reportaže bez kojega stiha?
- Je, to volin ubacit, versi su me nekako oduvik zanimale, čita bi i pamtija, a posli bi uklopija u priče, ne samo u reportaže koje literarno i odgovaraju toj šemi, nego i u ozbiljne, teške teme. Dok pišen dolazi mi tako stih koji bolje opiše šta san tija reć nego ja sam.
Specijalist za BiH
- Ali zadnjih godina “specijalizira” si se za Bosnu i Hercegovinu, šta te vuče tamo?
- Možda i porijeklo, ali svakako jedna lipa, neobična, iščašena zemlja. Puna nesvakidašnjih pojava, ljudi i događaja. Mi smo u Hrvatskoj malo pohasili, rekli bi tamo, umislili smo se. A Bosna ti je ka vremenska kapsula, ispali te u vrimena kad su ljudi bili drugačiji. Tamo su se u ratu krvnički pobili, svak sa svakin, po onoj staroj da se braća uvik najžešće za vratove vataju, ali istovremeno su ljudi puni one izvorne ljudskosti. Neće te ostavit žedna i gladna na putu bez obzira ko si i šta si. Nigdi danas u Evropi nema ljudi ka što ih ima u Bosni. A bez zanimljivih ljudi nema ni dobre reportaže. Da bi shvatija Bosnu triba poslušat pismu Ismete Krvavac koja je trebala bit himna – Zemljo moja...
- Među čudima koja si zapisa, šta ti je bilo najčudnije?
- Oooo, bilo je svega. Ali evo, na prvu mi pada na pamet Oćevija, selo u podnožnju planine Zvijezda, kod Vareša i Olova. Tamo žive Hrvati koji su od pamtivijeka kovači, kuju čekićima pokretanima vodom. To je svjetski raritet. Recimo, u Hercegovini pravoslavni pop piva misu na arapskome. U Olovu muslimanka zvoni u Gospinu svetištu. A Mato Gelić biži s Gologa otoka doma u Stranjane kraj Zenice, javi se familiji, popiju bure rakije, i sutra se prijavi miliciji da ga vodi nazad na robiju. Di ćeš takve priče nać, kako ne bi volija takve ljude i takvu zemlju...
- Ličiš se reportažama od škverske problematike - ona te u zadnje vrime skroz obuzela?
- Bila je jedna buža, više od desetak godina kad nisan pisa jer san bija urednik, od Gradske do Deska, i tada san se odmaka od te problematike. Kako san se vratija pisat u Unutrašnju politiku, dočeka me raspad splitskoga Škvera u Debeljakovoj eri.
Tribalo se dobro oznojit da bi prvo ja ubra, a onda i čitateljima objasnija šta se tu sve zbivalo, koliko je državnoga novca usuto, kako su kasnili brodovi, rasli dugovi, radnici gubili posal, nizale se afere s ophodnin brodovima, ruskin bankama, blokadama računa, defakto skoro pa propašću...
- Uvalija si se u teške komplikacije, gore od onih cijevi?
- Ma biži… Sate san proveja pričajući s radnicima, advokatima, stručnjacima, sucima, kooperantima, vjerovnicima, obrtnicima. Pa s radnicima u Velikoj Britaniji di ima firmu, pa sa stečajnin upraviteljon bivšega Debeljakova škvera u Norveškoj, do proizvođača željezničkih pragova u Svrljigu u Srbiji, priko kontakata u poreznim oazama na Maršalovim Otocima, do sudskih registara i bezbroj dokumenata. A di su naša ministarstva: financija, gospodarstva, obrane i mora… Afanaju kad vide moj stoti mejl. A šta ćeš, raspetljavaš.
- Vridi nagrada, i to dvi?
- Lipo je dobit nagrade za svoj rad, mada novinari definitivno ne rade zbog nagrada, tako ni meni nisu bile na kraj pameti. Posebno mi je drago šta san ovu “Slobodninu” dobija za osandeseti rođendan novine, pa je sve ispalo važnije. A onda je došla i HND-ova, sve u desetak dana, uz dodatno zadovoljstvo. Jedino važno mi je jesan li ih zaslužija - jer bi tija da jesan. Ali to triba pitat druge…•