Čas smo onakvi, pa smo ovakvi. Pljucamo se, pljucaju nas. Grintamo, grintaju.
A da među nama ima ljudi koje bi "na ranu stavija", potvrdila nam je još jednom priča iz našega grada, priča koja budi nadu, priča koja raduje.
A sve je krenulo kada je šjor Ivan parkirao svoje vozilo pred zgradom Belvedere. Ima šjor Ivan godina. Ima i kila.
Nekada je, kaže, kroz ušice igle moga proći, danas više, priznaje, ne može.
I družio se neko vrijeme, popio kavu, možda i dvije.