- Ovi nas je euro osiromašija! Ajme nama! - govore nam ljudi šta se vrte po šibenskom pazaru i okolo njega.
- Matematika veli da je sve isto, da je ono šta smo prije imali u kunama, sad u eurima, ali nije ni u matematici sve. Jer, prije smo imali u iljadama, a sada nas je vratilo na stotine. I onda gledaš, privrćeš ne svaki euro, nego svaki cent po rukama, deset puta prije nego ga potrošiš!
Svit je ustrašen, naročito penzioneri, veli nam trgovkinja na gornjem podu šibenskog pazara.
- Nema do naše kune! I nikad se mi stari na novu valutu nećemo naviknit! Vi mladi oćete, ali nama starima nema do naše valute i naše države! Nismo mi Europljani! Šta nama starima znači Šengen? Mi niti di iđemo niti ćemo di ić. Di ćeš ić s 2800 kuna penzije? To ti je niti 400 eura, 350. Kad platiš režije, sritan si ako ti za mliko ostane svaki dan! - jada nam se jedna od prodavačica.
Posla ionako nema, siječanj je uz veljaču najgori misec na pazaru, ne znaš koji je gori. Pustoš i pustinja vladat će ode sve tamo do Uskrsa, dok ne počnu turisti dolazit. Nema ni Grozde na svom banku, deseti je, pa je otišla za Benkovac, tamo je prvi eurski sajam ove godine, sjatit će se gori cila Dalmacija.
Imate banku za minjat
- Ne snalaze su ljudi još s novom valutom, posebno stariji, koji su naši stalni mušterije i kod nas kupuju kućne papuče, trenirke, đempere, majice. Juče mi baš žena veli, evo digla san 200 i nešto eura penzije, i bojin se taknit u njih, jer znan, ako taknen, pritvorit će mi ih u onu škalju, pa ću ostat bez ičega. Prije je tih kuna isto bilo poprilično, sad sve to stane u jedan papir. I onu škalju, šaku žutih kovanica. Penzija im se, kažu, pretvorila u sitniš, u lemozinu! - priča nam prodavačica, dodajući kako ima i onih koji su mislili da kune triba potrošit šta prije, jer da neće vridit.
- Imate gospođo, cilu godinu da ih minjate, imate banku, di ih možete odnit, velim joj ja, ali ona mene ne sluša. Drugi mi kaže da ide prominit sto eura po jedan euro. Jer, da neće moć kupovat drukčije od ponediljka! Ljudi su pripadnuti i ne troše! Evo, mi dajemo i jeftinije nego pišu cijene. Evo, ode na gaćama od trenirke stoji 19,90 eura ali mi dajemo za 19. Ili ovih 7,96 šta piše, mi to zaokruživamo na sedam kad naplaćujemo. Ne gledamo na svaki cent, nastojimo mušterijama izić na ruku, mi od njih živimo na koncu konca, ali svejedno, opet je slabo.
- Naviknut će se ljudi - veli nam Mile Pleslić, koji je godinama živio u Švicarskoj, pa mu strane valute nisu nepoznanica, ni euri, ni švicarski franci.
- Nije problem minjati, nego je problem kad nemaš ništa prominiti - veli nam pomalo filozofski. I problem je u visokim cijenama i niskim primanjima. No, doći će sve to na svoje.
Gospođa Zorica koja prodaje voće, veli nam da je prvi val nesnalaženja prošao i sad je već puno lakše. Cijene su ostale iste, kako je bilo u kunama sada je kompjutorski program u kasi pretvorio u eure i cente i to je to. Živo je i kod Miroslava Štrkalja, kojem jedna bakica taman plaća voće.
- Dva eura! - veli Miroslav, a baka pruža - deset kuna.
Skupo ili jeftino?!
- A u kunama ćete platiti, onda je petnaest kuna! Još jednu ovakvu! - veli Miro, a bakica gleda u novčanicu kao da je prvi put vidi. A onda se prene... Da, da. Triba vrimena da se narod navikne. Miro se već izvještio, još par dana igraju i jedna i druga valuta. Eura je sve više, ljudi se polako rješavaju kuna.
- Svi dolaze sa cvikama! - smije se. Euri su, a pogotovo centi, teški za brojiti, triba ih dobro pogledati. Ne vide se baš najbolje brojevi na njima. A i nove su, pa svitle u oči. Trista čuda! Al, biće i ovo, ko i svako drugo za tri dana!
Nema gužve ni na peškariji. Ribe je malo, banci su skoro prazni, a ono malo svita šta ima gleda u cijene i blago rečeno, se ne snalazi. Ne zna pošto je šta, a i kad pročita ne zna je li to skupo ili je jeftino.
- Vidin da je sipa 16 eura, pa mi se učini da je to povoljno, da bi moga uzest kil, za napravit rižot, a onda izvadin sto kuna, pa kad vidin da mi to ne stane u njih, nego da je to više, da je to 120 kuna, onda ih vratin nazad, pa vrtin dalje... - priča nam jedan, a drugi dodaje: - Čuvaj kune! Vridit će one duplo!
- Oklen sad to?
- Kako oklen, zovu već ovi kolekcionari, ovi šta kupuju stare novčanice.
- Kad one budu vridile duplo, mene će vrag već odnit, i to dva puta! - odgovara mu, a treći kaže - A ne, nije to domoljubno, mećat Oca domovine Starčevića ili našeg dobrog bana Josipa Jelačića u staru smrdljivu bičvu. Ja u bičvu mećen engleske kraljice, njemačke careve i američke predsjednike, njih tamo guran. Neka pate! - smije se. I svi biže od kamere.
- Nemoj me slikavat, zatvorit će me!
- Ma kakvi zatvorit, demokracija je ovo!
- Aj ti tudan. Čin mene pitaju kako mi je ime i prezime, ja bižin, jer ko zna kakva će mi kazna doć...
Ljudi brkaju svašta
- Ma ljudi brkaju svašta! I kune i eure. Evo, ja san od pet kuna mislija da je euro, pa vidin da nije, al ići će to. Kad je u pitanju novac, svi se brzo uče - veli nam Ante koji prodaje jaja, domaća. Cijena? Tri i po eura deset jaja, to je oko 2,5 kune komad, veli nam.
A ima ih i skupljih. Neki drže i po 3,5 domaća jaja.
Jel se žale ljudi?
- A šta će se žalit, na isto im dođe. Išlo je sve gori. Eto, kukuruz je sad pet kuna kil, a ja se sićan da je bija i kunu. To ti je pet puta, a jaja nisu išla pet puta, jel da nisu. Bila su i ona po kunu, i to dugo. I tako ti je to, jedno vuče drugo.
- Al, sad ionako nije velika navala na jaja. Bit će tamo za Uskrs, a kakvo će tada bit cijena ne znamo.
- Centi najviše bune starije ljude. Pa im moramo objašnjavati šta je. I zbrajat s njima. Ko da smo u školi! - smije se Svjetlana Škaro, koja prodaje najlonske vreće.
- Moga bi se sa strane komodno snimit šaljivi kućni video. Većinom ljudi još plaćaju u kunama. I teško im je procijeniti koliko što vrijedi. Gledaju u onaj jedan cent kao da je kuna. I onda se razočaraju kad im kažete da je to sedam, sedam i pol lipa. To im je ništa, a cent im je puno. Ispočetka su još nosili i kalkulator onaj mali sa sobom. Pa su preračunavali... Stari svit uvik strahuje da će ih netko privarit, pokrast. I još je najgore dok se naviknu na veličinu, na ove male sitne kovanice. Kad se naviknu, onda će bit lakše!
Marka je bila zakon
- Naviknit ćemo se, nego šta ćemo. Evo, meni je 69 godina, ja sam godište, 1954., a ovo mi je četvrta ili peta valuta. Najprije smo u onoj državi imali tri valute. Dvi Titine, dinari s kojih se skidalo i dodavalo nule, pa onda 90. Markovićevi dinari, pa naši HRD-i, pa kune, i evo sad euri. Koliko je to, pet ili šest, ni sam više ne znam - veli nam Drago Benković s Miljevaca.
A i njemačke marke su u nas bile kao domaće, one su bile pravo mjerilo vrijednosti. Kad se nešto cijenilo sto maraka, onda si zna da valja, da je to - to. Jedno janje je bilo sto maraka ili par tuka za Božić i Novu godinu, prave talijanske postole su bile sto maraka, Levisice 501 su bile sto maraka, kad si iša na pir davalo se sto maraka. A danas, šta ćeš danas za njih. Nikad 50 eura neće bit 100 maraka, ni blizu!
