Kad si mlad, onda ti je samo jedno na pameti, i ništa ti ne smeta. Kad ostariš, i šta ti je bilo na pameti zaboraviš, a svaka sitnica ti smeta. Ovo vrime pogotovo. Kolko su napričali po televizijama o sibirskoj ladnoći i ledu, ja san mislijo da će strašni sud. Kad ono ništa, zeru pahuljica radi ugođaja i to je sve. Tek toliko da maća dica ne zaborave kako snig izgleda. Neće proć puno vrimena pa će se jopet zahuktati diskusija o sezoni, broju noćenja, nedostatku kuvara i konobara, a mi stari moremo tu bit samo promatrači.

Živi spomenar

Ja se moran strogo držat lada jer mi je to priporučijo doktur zarad tlaka. Iman ja priko sto kili, al mi je isto uvik nizak. Ne pijen ništa, a znan se zaljuljat ki u zemane poslin pete pive. Šta starost učini od čovika! Postane ki živi spomenar pa onda sam za se lista stranice i lagano čita već davno požutilo štivo. Bude svega u tom spomenaru, bude dragih lica, prolaznika, radosti, ali i tuge i sjete. Sad si u fazi da nisi nikakva uzdanica za budućnost, nikome i ničemu nisi perspektiva. Svejedno ti je drago listati u glavi spomenar i barenko tako oćutit se mlad, poletan, žedan života.
Kad si osnovac, resteš sa dicon iz komšiluka, ne mrdaš nigdi, ne putuješ, ne iđeš na skijanje, litovanja, garderobu ti skraja mater od robe starije braće. Postole skidaš čim dođeš iz škole i stavljaš na se gumenjaše šta su ih radili braća Galić. Više se ne moreš ni sitit s kim si iša u osnovnu. Tek kad neko umre, sitiš se svega, i u kojoj si klupi sidijo, i kakav je bijo đak i kako ste nekad igrali čak i na male branke. Onda sve to lagano zaboraviš. Pa sridnja škola, pa fakultet u Zagrebu. Stotine lica, ajde ti sve zapamti. Onda vojska. Ko zna kako je ko u ratu proša?! Na kraju, kad sve zbrojiš i oduzmeš, sritan si šta živiš u malom mistu dim svakoga znaš i di svak tebe zna. Odma imaš osjećaj da si važniji. Nako u Zagrebu, ti si samo broj, a oko tebe sve slučajni prolaznici.
Slučajno san nikidan zabasa u bivšu općinu, sada grad. Odma su mi pali na pamet pokojni kolege šta su radili sa mnom. Ja doša i poče radit, a ovaj stariji govori mi: Slušaj, jesi ti mlad i školovat, al poslušaj ti mene. Kad god iđeš vanka, ponesi fasciklu, žuri se i budi ozbiljan. Svi će vidit da ti brineš državne brige. Šta će bit u fascikli, to je tvoj problem. Bijo je u pravu sto posto, pogotovo kad je reka da čuvan živce za puni radni staž. Fala mu na tom.

Nismo Dubrovnik, ali...

Kako držat korak s ovin mladim činovnicima ? Oni stalno govore o apliciranju i aplikacijama, a mi smo znali samo za aplikacije kad bi ženske na robi aplicirale nacrte za ukrasit intimele. Papiri su se umnožavali na geštetner, aparat šta je škalja ki mlinica. Kad nestane struje, vrtiš ga na kurblu. Kad si to zna, onda je to bilo kul, a ti si bijo in. Cilo to vrime, skupa s nama resta je i Drniš. Da se mom ćaći dignit šta je umra prije četrdeset i tri godine, teško bi išta razabra. Zabasa bi i u vlastitom komšiluku. Ja san ima tu sriću da san i onda i sada na rubu grada. Kad ti je kuća uz rub kanjona Čikole, nemaš di. Di si tu si. Ma da san bira ne bi lipše odabra. Kolko god se Drniš ulipšava i ziđa, još je uvik dovoljno malo misto da u njemu ne moraš palit auto. Tako i ja stignen obać sve prestave šta ih ima kolko oš. Sitin se često i Dubrovačkih litnji igara. Oni u misec dana skrcaju puno događanja, a mi to radimo polakše. Bude ih cilu godinu i kvalitetom i artizmom nimalo ne zaostaju. Problem je jedino šta Drniš nije na glasu ka Dubrovnik. Ode prid Božić uvik bude nastup pjevačkih zborova pod nazivom Jubilate Deo/Slavite Gospodina/. Bude to prilipo u crkvi Gospe od Ružarija.
Već godinama u doba korizme održavaju se Večeri Pasionske baštine di isto gostuju zborovi i društva s otoka i iz cile Dalmacije. Kroz tradicionalne prikaze muke Gospodinove najbolje pokazuju kako je i ovaj puk odolijevao raznim povijesnim nevremenima i opstao. Samo ove dvi manifestacije i serija koncerata u crkvi svetoga Roka dovoljne su da i mi imamo naše mini Drniške igre, makar i ne bile na glasu ka dubrovačke. Ja se nadan da će narest i one.