El Tigre počeja se banjati. Tako on vaik otvori sezonu usrid lita, kada ribe plivaju leđno od pustoga žarkana, paru u čorbi, ali se ovaj put gadno zafrka: more je bilo jedva dvaset!
– I tako san van ja, dok se ona brčkala i ježurila radi lipote i cirkulacije, sidija na žalu tik do Rizališta u robi, promatrajući svit oko sebe. Donija san zanimljive zaključke – skicira Dobroj Paroni impresije sa svoje prve banjade ove godine.
– Opa, postali smo filozof. Promatra se, a biće gledaju i vas – obamirila ga je kikoćući se ispod brade: tanušne, bile nogice, pivski štumak kipi priko gaća, ruke pocrnile samo do kratkih rukava... Koja faca, još kada se skine u mudantine...
Sa gušton je El Tigre, daklen, pratija porinuće gumenoga brodića od dva metra jednoga Česa i njegove parone. I sve se zamislija kolko su oti judi poneseni moren, kako sa dičjin oduševljenjen plovu od bove do bove, gori-doli, dok mi svu tu lipost primamo zdravo za gotovo.
– Dobro dok je tako. Kada odluču put Visa u otoj gomi, biće Bože pomozi – prikrstila se i nastavila diljati pršutić.
– Poanta je u tomen da se ništa nije čulo! Oću kasti, imali su malešnu penticu na krmi, ali nečujnu, na letriku. Divota plovidbe bez buke motorina, međutin, jopeta se na cilomen žalu čulo, ali ne sluhon i ušiman, nego noson i njuhon, ako me razumite – unija jon se u facu.
– Poslin samo jednog odlaska na plažu postali ste jeftini filozof, još su van se i živci pomišali. Čuje noson, moca i sina! Ko tako sluša, čudnovati kljunaš oli ugor sa perjen!? – vapi ona i sve manda kurtelinon oko sebe.
Bili Smo Uskoro procijenija je kako nema druge nego da se umiša i stane ka oficir za vezu između strana koje se jedva razumu.
– Ti – obratija se prijateju – govori tako da te svi razumu. Reci i drugu rič sa istin značenjen ako triba, a vi, draga gospojo, malo se fokusirajte! Ponašate se ka da niste odavde! Pa svako znade da ako nešto čujete noson, znači da smrdi! – prikorava ih B.S. Uskoro.
– Aaaa! Daje! Davalo je, znači! Naravski, na otomen mistu di ste bili, kod plaže Rizalište, šta će se drugo čuti nego kolektor! Ono, malo ka septička jama, jel tako? – zacaklile su jon se okice od sriće šta među njiman u betulici jopeta struji terminološka jasnoća, a njojzi više ne pucaju neuronske veze u možđanima prinapregnutiman od svakodnevnih briga.
– Nije davalo malo, nego se čulo malo prikoviše, a plaža puna ki oko, EU u malomen! – objašnjava El Tigre, na šta je Bili Smo Uskoro izveja zaključak ravan intelektualnin visinaman jednoga Aristotela, Hegela oli Kanta.
– Pa jasno da kolektor puno daje, jerbo smo mi građani prethodno tolko puno šoldi dali za njega! I sada nan puno vraća, tolko da se čuje na svakomen koraku, čak i tamo di nikad nije! Šta ti je tehnologija 21. vika! Penta koja se ne čuje i kolektor koji daje, a ne bi smija ni pisniti kolko je skup!
Uto se betulicon iznebuha raširija kužni smrad. Čuja se tolko da je Dobra Parona pomislila da će jon nove pločice u kužinici spuzniti sa zida, a nije bilo nikakvoga zvuka: tehnološko savršenstvo! Ona i B.S. Uskoro ka jedan uprli su pogled u El Tigrea.
– Sinoć mi je žena poslužila obilatu večeru, makar san jon reka da mi je previše. Nema veze, daj i drugima! – odgovorila mi je. I sada čujete radost davanja – kaza in je leden ka špricer.
– Praščina, ni zacrvenija se nije – naljutila se Dobra Parona i revoltirano mu okrenila kosti.
– Pa jel' se "Vodovod" ikad ispriča građaniman šta kolektor daje? Nije, pa nek se sada čuje i naš glas!