Pelješčanin Tonko Glavor ima nevjerojatnu zbirku, skupio ih je više od 8000, sa svih strana svijeta. A sve ispisane krasopisom, svaka priča svoju priču...

Smrklo se, zrikavci zriču, sve vonja na proliće. Za stolon Tonko kalibrira povećalo. Sve ga odmiče, pa primiče oku. U drugoj ruci pinceta. Na kauči one dvi. Iz pozadine dopire:

- Ove su ti lijepe...

- Ja bi još tamnije...

- Zahvalne su ti ove, ništa ti se na njima ne vidi...

- Ma neću, kad ti kažem, svijetle su mi!

- Što je god pločica tamnija, više se na njoj vidi: prašina, kapi vode, mrlje...

- Nek se vidi...

- Tako mi je Tonko postavio neke, po tri sam ih puta dnevno čistila...

- Ja ću imitaciju drva. Il kamena...

- Po svom ti gustu...

Nije ovo priča o pločicama, ne bojte se! Iako ih Tonko Glavor postavlja bez greške. Još je bolji s kamenom. Evo nas u njega u Putnikovićima na Pelješcu. A one dvi s kauča su susida Valentina Vitković i Tonkova žena Nike.

Valentina traži sebi pločice, a Nike je stalno zapitkuje misli li se već udavat i šta više čeka ako ima zagondžiju.

- Moj vam je Tonko jako pedantan. Kako god pazi na one fuge kad postavlja pločice da se lijepo sastanu dvije susjedne, tako on s markama i razglednicama.

- Jes, jes, meštar je, nema ga nadaleko, profesor u kamenu - potvrđuje Valentina.

Tonko za stolon vrti glavon. Ćopamo Nikinu pitu od jabuka s cimeton, pijemo sok od zove, pa po bićerin likera:

- Mmmm, od čega je?

- Nespola...

- Koja to?

- Nespola!

- Aaaaa, miris je otkriva - nešpula!

- Jes, jes. Imam i mirtu. Smokvu i orahovicu, svašta još.

Kaže Tonko:

- Doguro sam do 40.000 maraka, a duplikata preko milijun i po. Samo cara Frane Josipa bar 2000 komada.

Sa svih strana

A sve bi ih da za jedan “black penny”. Poštansku marku od jednog penija. S Mauricijusa. Postoji samo jedna jedina u svitu. To što se zna.

- Imam i Tita. U sto poza. Pa Hitlera. Ima ih iz vremena kad je bila velika svjetska kriza i velika inflacija. Evo ih: od milijarde njemačkih maraka, pa dvije, pet, deset i dvadeset milijardi dojč maraka. Kažu da su tada ljudi u restoranu ručak plaćali unaprijed. Eto kolka je bila inflacija kad bi objed poskupio po pet puta dok si ga pojeo.

Neka maraka, prilazimo mi na kartoline. Tonko ih je skupija priko osan iljada. Sa svih strana svita, iz svih zemalja. Skuplja je po kućama di je radija. Otuci pločice, ponesi razglednice; davali ljudi da ne bacaju.

- Ima ih i koje ne volim... Hoću razglednicu i marku s pečatom, pravu dopisnicu, koju je nekada netko nekomu poslo, koju je netko primio, veselio se ili plako čitajuć. Hoću život ispisan crnijem mastilom, a ne konfekciju. Najlakše je otić u poštu pa kupit novu marku il razglednicu. To mi je bezveze...

Govori Tonko da su kartoline s početka dvadesetoga vika lipše nego današnje. Ima ih i u boji.

- Kako su ih bojali?

- Ne znam ni sam, al su prekrasne.

Listamo, stol je pun albuma. Mogli bismo čitavu večer. Sve smo mu izneredili, izvlačili one razglednice iz albuma, ne znaš više di je koja bila. Al ne smeta Tonku, sad će on to sve prisložit, čin mi odemo.

Čestitke za Božić, Uskrs, Valentinovo. Reklamne razglednice. Krajolici, dalmatinska mala mista. Crkve, samostani i spomenici. Fontane. Cviće. Metropole svita. Sve ispisane krasopison.

- Kako su ljudi znali lijepo pisat! Dosta toga dade se i danas pročitat. Zavirite u u nečije živote.

Listovi za spremanje kartolina nenormalno su skupi. Kaže kolekcionar da bi triba potrošit stotine iljada kuna da sve složi, a toliko ipak ne može:

- Zato razglednice stavljam u albume za slike. A marke ipak držim u originalnim Lindnerovim albumima.

I to je skupo, al nekako uspije.

- Evo Žuljane u boji, 23. 4. 1908. godine. Poslana iz Trstenika u Trst. Pa Janjina iz 1905. godine. Ili ova: motiv je stonski, vidi se i da piše Stagno. Na talijanskom. A poslana je iz Stona u Ošlje, u dubrovačko primorje, 10. 10. 1911. godine.

- Kako se u vas reče: razglednica ili kartolina?

- Razglednica... Evo ti jedne iz devetnaestog stoljeća: trpanjski motiv, poslana iz Metkovića u Janjinu 28. 8. 1899. godine.

Na jednoj kartolini fotografija ljekarne A. M. Valle u Gružu. Piše - Gravosa. Taljanski. Tu je i cili asortiman koji se nudi u toj apoteci: “ljekovito bilje za prsa”, pa “mazilo za kurje oči, u flašici s uputom”, onda “najbolje sredstvo protiv komarima”, to je za komarce, “mosquitos destroyer, jedna kutija 60 para”.

- A ko piše, šta piše?

- Čekaj da namjestim povećalo: “Dragi naši, drugi put bolje da šaljete novac prije, i to u markama.”

Išla je ta apotekarska kartolina iz Dubrovnika u Ošlje.

Eno i Splita! Poznati motiv Rive s nebom u ljubičastim tonovima. Notturno, reka bi Matoš: “Sitni cvrčak sjetno cvrči, jasan kao srebrn vir. Teške oči sklapaju se na san, s neba rosi mir.”

Poslana iz Splita u Trpanj 6. 12. 1910. godine. Ovako govori. “Ako ova dopisnica dođe prije mene, onda primi hiljadu pozdrava od svog vjernog brata don Nedjeljka Sabatinija.”

Upada Valentina:

- A šta ćemo s onima koji skupljaju cukariće?

- Ko?

- Evo, ja.

- Koliko si skupila?

- Sigurno pet, šest kila.

- Ma ne u kilima, nismo u otkupnoj stanici. U komadima?

- A ne znam, ima punijeh sedam kutija za cipele. Naprimjer, iz svake američke savezne države po cukarić. Onda ih ima čudo sa starim brojevima mobitela. Kad bi išli po kafama prije sto godina i zapisivali brojeve.

- Je l tu ostalo brojeva bivših momaka?

- Šuti, đe ćeš me to pitat!

Valentina je predsjednica KUD-a Putniković.

- Al se ne kaže Putnikovići?

- Kaže ko je nepismen! Ispravno je Putniković.

- Aaaaa, tako i Bosanci kažu Metkovići za Metković.

Ona nas je i dovela u Tonka. Osin cukarića, ugostiteljskoga šećera, Valentina je u svome mistu - Mjesni odbor Putniković, a tu su još Tomislavovac i Dubrava - obišla sve kuće i skupila u ljudi stare slike. Crno-bile. Jedino u tri kuće ljudi nisu ništa našli. Tri i po godine je skupljala 3000 fotografija pa izabrala 850 komada i složila u knjigu “Zavirimo u prošlost”. Izdavač je KUD.

- Sve smo sortirali i napisali ko je ko na svakoj slici. Ima tu slika prvih auta, procesija, obitelji u raznim prilikama, pa portreti, prva lutka iz Trsta, onda raspravljanje prasaca...

- Al se prasci u vas vole raspravljat?

- Ne to, nego ono kad im tranširaš pozicije mesa!

- Aaaaa...

Snijeg u Australiji

- Ima i slika prvog snijega u Australiji: naši pošli dolje živjet, pa uslikali prvi snijeg...

Kaziva nan Tonko jedno lipo markirano staro pismo. Stalno vrtimo iz kartolina u marke i okolo, u slike, cukariće, pločice.

Omotnica je službena: “Proizvodnja tjestenine na električni pogon, Primorka, Čizmić i Vidiš, Split”. Vidiši su iz Putnikovića. Imali su i mlin u Splitu. Tamo u Ćiril-Metodovu ulicu.

Ivan Vidiš piše Antunu Levantu 19. 7. 1940. godine:

”Dragi rodjače! Čisto me je sramota da Ti se nijesam prije javio, ali sam uvjeren da mi opraštaš, jer malo indolencija, a malo danas ću-sutra ću i vrijeme prolazi. Glavno je da zadržimo čistu savjest jedan prema drugom, pa je sve dobro.

Sada nastupa sezona paradajza u Opuzenu, te kako izgleda, bit će ga preko 100 vagona, pa računam na tvoju bratsku saradnju, da mi pomogneš pri ovom poslu ako i kako možeš, jer si nam desna ruka povjerenja u Opuzenu kod današnjeg farabutskog svijeta, gdje više nema čovjeka.

Ja večeras idem u Beograd, te ću biti za 6-7 dana u Opuzenu, da neke stvari svršim u Beogradu za sebe i dunda Balda (reci mu), a mislim da će mo početi sa 1. VII raditi u Opuzenu, pa mi nastoj doći.

Inače smo svi dobro i zdravo, te te svi srdačno pozdravljamo, zajedno sa suprugom i djecom. Pozdravi dunda Balda i tetu Luciju.”

Pisano staron mašinon. Ljubičasta slova. Da nije od indiga?! Ili je traka?!

Marke opet listamo. Maršal Tito. Evo i Ante Pavelića u svin bojama. Ono, ko Andy Warhol, Mao Ce Tung iIi John Lennon. Marilyn Monroe!

- Ima i ovo: Hrvatska legija Don, Hrvatska legija Staljingrad, pa Sevastopolj - pokazuje domaćin.

- Čekaj, čekaj, pa ima i Hrvatska legija Azov! Još samo da iskopaš neku sa željezaron Azovstal, pa ćemo zalipit na kartolinu i poslat pozdrav Putinu u Moskvu!

- Ha ha ha...

Pronaša nan je Tonko i marke iz NDH, pečaćene u Zemunu. Ante se uvatija slikavat. Fotoreporter naš.

- Ma di slikaješ te ustaše, još će nas ko optužit?!

- A tako se okrenila strana! Al su ovo ustaše? Imaju kacige, a ne kape.

- Udri radije te tice ispod, tice nikome ne smetaju.

- A smimo li tice ako su iz NDH?

- ?! Ne beren, nisan u bazi...

- Pa vidiš li šta piše ispod tica: Nezavisna Država Hrvatska!

Ima u Tonka maraka s likom kralja Petra Karađorđevića. A priko njih odštampano “Nezavisna Država Hrvatska”. Priko nekih kraljevih portreta udrilo je i šahovnicu. Biće nisu imali kad pravit nove, bilo in je priša, a kakva je to država bez maraka. Pa prikucaj stare dok čekaš nove.

Pišu po mobitelima

Viče Tonko da danas više niko ne piše:

- Pišu, al ne olovkon, pišu po mobitelima, vazda kucaju i tipkaju. Glava vazda u ekranu. A mi bi prije samo za Božić dobivali po 30, 40 čestitki.

- Kakav mobitel, đe ti je tu čestitka?! - slaže se Valentina.

Zato smo jon našli zgodan primjerak pisma iz Amerike, pa nek šalje zagondžiji:

”Daleko si, al duh te bliže ćuti i grli te na javi i u snu. Daleko si, al srce susret sluti i s tobom samo snuje sreću svu. Pozdrav iz Amerike.”

Sve s crvenin ružama i plavin ljubicama.

- I ja je vazda opominjem, al ona ništa! - viče Nike.

Nutka pitu, mezu, bićerine:

- Ja sam kuharica bila skoro 40 godina. Po Dubrovniku, Slanom, Stonu, Prapratnu. Nakuhala sam se za tri života, skači, trči vruć u hladnjaču, niko te nije pito možeš li. Pola vijeka provela na borosanama.

Tonko privrće 70 albuma:

- Evo je: razglednica izdana u povodu pedesete obljetnice Ujedinjenih naroda. Svaka zemlja članica izdala je bila omotnicu s prigodnom markom. Većinu sam dobio. A najdraže mi je što imam primjerak koji je potpiso Kofi Annan, tadašnji glavni tajnik UN-a.

Eto, drage nacije, pozdrav iz Dalmacije!