"Namistili su da moj soparnik ne bude prvi!"

Lopata i metla. E, a šta ste mislili?! Za poć radit soparnik tribaju van prije svega Lopata i metla. Da imate s čin žeravu po tijestu razastrt i da posli imate s čin lug s tijesta maknit. A triba van, ako smo dobro vidili, i pinel. E, pinel, ka da iđete pituravat štokove od vrata. Njime se, kad je sve gotovo, po soparniku razmazuje ulje, da blista ka za reklamu.

- Aj đavlu i ti i pinel! - govori naša prva sugovornica, prije bi crkla nego rekla ime, i neće vaše reportere ni da pogleda. Ne bi da smo mi krivi šta meštrovica do nje pinelon - ka da je, božeprosti, parket - glanca tek ispečenu koru.

- A šta vama smeta pinel? - pravimo se ludi, a vidimo da u njoj kuva. Valja bidna, cila se upotila, prsi joj se nadimlju, a najrađe bi nas valjkon po sri čela opalila.

- Da šta mi smeta?! Ako tebi ne smeta dlake jist, onda ne smeta ni meni, šta bi mi smetalo - govori i nestaje valjat. Skoro će sedan uri, svit je već počeja dolazit i triba šta više soparnika ispeć. Eno konkurencija već novoga na komin meće.

U Dugome Ratu smo. Na večeri soparnika koja će pokazat ko je najbolji u cilin Poljicin. Jesu li to Beovići iz Gata, Milićevići iz Zvečanja, Tomići iz Trnbusa ili će iznenadit kogod od domaćih Jeseničana. I dobit lentu za slavu i ponos kroz godinu dana.

Je, i u Kostanjama se, u dane od Mile Gojsalić, trči za najboljin soparnikon, ali tamo pravila, čujemo, nisu baš kako triba. Soparnik se, šapću Dugoraćani (lukavo, da u novine izađe, a da oni ništa nisu rekli), kod Kostanjaca i od kuće može donit, šta oće reć da ga je ko zna ko napravija, a u Dugome Ratu se pravi na licu mista. Naloži, rodijak, pa da te svi vide.

- Ajde, ajde, pusti, to je ljubomora. Ja san pobijedila ove godine u Kostanju i tamo san ga prid cilin sviton pekla. I pošteno san, neka se zna, dobila, a ne ka ovi ovde - govori Ružica Miličević, a nama uši skočile ka u zeca.

- Šta to, šta ka ovi ovde?

- Bolje mi je mučat!

- Nije van za zdravlje dobro kupit u prsi. Ajde, recite, šta je bilo?

- Da šta je bilo?! Namistili, eto šta je bilo! Dok se u Dugome Ratu, ka u Kostanju, pod šifron ocjenjivalo, onda je dvi godine zaredon moj soparnik bija najbolji, a šta ću se falit kad je, a otkako žiri može vidit ime onoga ko ga je radija, onda pobjeđuje zna se čiji.

- Čiji?

- Pitaj kneza Rodića, neka ti on kaže čiji. Ponovi li se opet, ja više u Dugi Rat ne dolazin! - grinta Ružica, a isprid nje, na siniji, zdrav ka netaknuta Poljičanka, rumeni se najlipši soparnik šta ga je ljudsko oko ikad vidilo.

Vidi se da ga pinel nije dotaka, rukon ga je Ružica ispolirala, sjaji se da bi ga tribalo uokvirit pa na zid ka sliku obisit. Vidi se da je sa šampionskoga komina doša.

Nego, ajmo čut šta kažu na kneževu dvoru. Ko to namišta izbore u Dugome Ratu?

- Da su namješteni, onda bih ja pobijedila! A ovako, zbog muža kneza, nikad nigdje ne mogu prvo mjesto osvojiti - govori Marija Rodić, ma joj isto drago šta se o njoj priča i šta se za velikog poljičkog kneza udala. Iz Zagorja je u Dalmaciju samo radi njega došla, pa umisto štrukli sad po vazdan soparnike misi.

- Bitno je savladati tehniku valjanja, a onda je sve lako - uči nas kneginja.

- I dizanja? - neuki pitamo.

- Ahahaha, nema u soparniku dizanja, kad se digne, onda pod hitno treba spustiti, ahahahaha - uguši se Marija Rodić Zagorka od smija.

Njezin komin, zovite Guinnessa, izbaci 40 soparnika na dan. Po Splita se u njima davi.

- Šta van je rekla?! Četrdeset komada?! Ja i moj Nikola, da nas kolješ, ne možemo više od petnest soparnika na dan izbacit. A ona, kažete, četrdeset - znamenuje se Milićevićka, pa stišće prste ka da u sebi zbraja.

- Je li rekla baš četrdeset?

- E.

- To onda četri na uru peče, pa tako deset uri. Da mi je znat kad bere blitvu, kad obidvaje, kad odmara... - odmanjiva Ružica rukon i daje znak da je ćakula gotova. Sve je čula.

Komin se, objašnjava kneginja i ne znajuć da mi sve šta ona govori Milićevićima špijajemo, grije uru vrimena, a soparnik peče maksimalno petnest minuta. Uz dobru organizaciju, zaključuje, ni četrdeset sinija nije puno. Uvjet je, naravno, da se peče na grabovini i lozovini. To su kalorična drva šta soparniku daju snagu.

- A šta ću, vidin i ja da neki peču na borovini. Eno, onaj tamo je lipu jarpu naslaga. Ovde me sici ako bi mu ga se ja okusija - dlanon priko vrata prolazi Ante Šarić iz Trnbusa, pa se vraća svome kominu da pokaže kako se s vatron pravilno radi.

A iz Trnbusa su i Tomići, Anita i Branko, isto višestruki slavodobitnici. To je mora bit ta trnbuška veza na koju cilja grintava Ružica.

- Za dobar soparnik su najvažniji tanko tijesto i dobro začinjena stara blitva, jeste zapisali, staaara blitva - govori Anita, a muž joj Branko, veseljak, vidi se, sve virka novinaru priko ramena.

- I napiši da van je sve džaba, i blitva i grabovina i tanko tijesto, ako soparnik nije proša kroz ruke lipe stopanjice. E, lipe stopa... a kako to pišeš majke ti. Aaante...! Aaaaante...! Dođi mu vidit rukopis. Janje plaćan ako ovo šta je novinar napisa iko uspije razumit! - galami Branko, a vaš reporter sve vrti po glavi šta bi to mogla bit lipa stopanjica. Ko smi od srama pitat.

Sutradan, na guglu, sve lipo piše, i to u ganga stajlu: ‘sise lipe ko u čobanice, a guzice ko u stopanjice’. Pa još da je stopanjica, Bog je jedru blagoslovio, prava domaćica sa sela.

A prava stopanjica, dok spravlja soparnik, nikad ne bi smila uzet pinel u ruke.

- Nikad! A vidi ove moje, nu, ne bi joj sveti Petar objasnija da se to tako ne radi. Nije još ni ostarila, a već je poludila, maže soparnik pinelon jer misli da će se svi drugi od šporki ruku potrovat - bisni Ivan Ćorić, a Ljiljana, žena s pinelon, ne obadaje. Maže ka da je Picasso.

- Jesmo li ušli u Evropsku uniju? Jesmo. Oćemo li bit moderni? Oćemo. Je li ovo higijena? Je. E, pa onda šta ste me se uvatili - sama Ljiljana pita i sama odgovara. A njezina “kužina”, stvarno, ka apoteka. Ni mrve luga vanka komina nema.

Pobijedila, naravno, nije. A nije ni kneginja Rodićka. Nije ni Tomićka (drugo misto). Nije ni Milićevićka (treće misto), nego Jeseničanin Tonči Čopac Moša. Učinija je mošu ka da ga nije briga i slavija iz drugog reda. A to van dođe ka da na maratonu, jer spravljanje soparnika i nije ništa drugo nego maraton, pored sve sile crnaca do cilja prvi dotrči bijelac. A opet, ni to Čopcu neki neće priznat, jer:

- Lako mu je bilo dobit u ženskoj konkurenciji!

VINKO VUKOVIĆ
FOTO: ANTE ČIZMIĆ / CROPIX

Voda iz Trnbusa Soparnik iz Trnbusa posebno je dobar zbog vode. Trnbusi, ko još za to nije čuja, leže na Cetini, a ni u 21. stoljeću nemaju vodovod. I bolje, jer klorirana voda, kunu se Trnbušani, kvari blitvu. A kvarna blitva pokvari i soparnik. - Dobri naš Škaričić, Bog mu da zdravlje, brinija je o nama ka o najmilijima. I novome gradonačelniku tako poručujemo da nam ni za živu glavu ne gradi vodovod, more obećavat, ali gradit ne smi, jer će nam upropastit blitvu, a i mladost bi se mogla razlinit, ovako baren po cile dane nosaju vodu s rike - smiju se Trnbušani.