Samo nekoliko dana poslije stigao mi je jedan poziv s nepoznatog broja. Takve najviše volim.
- Vi ste objavili onaj intervju s Balaševićem?!
Nakon takvog „uvoda” obično uslijede nova pitanja: „kako”, „što ti je to trebalo”, „zašto baš s njim”, pa do kraja razgovora obje strane potroše nešto živaca. Navikneš da ti je to „sastavni dio posla” i na to sam bio spreman, ali ni milijun sličnih razgovora nije me moglo pripremiti za ono što je uslijedilo kad sam potvrdno odgovorio na prvo pitanje.
- Ja sam iz Splita...
Pa, dobro, nije to tako strašno...
- Nije, ali je strašna želja zbog koje zovem.
Pucaj.
- Evo, ovako. Dvoje mojih najboljih prijatelja su „bistrooki”, „balaševićevci” su do kosti. Oboje su, svatko za sebe, ne poznavajući se, putovali su okolo, bili su na svim Balaševićevim koncertima, od Ljubljane, Zagreba, Osijeka. Onda su se na jednom od njegovih koncerata upoznali i od tada zajednički idu na sve Balaševićeve koncerte. Svih troje ćemo 13. svibnja biti u Zadru, a moj je problem u tome što će se njih dvoje u svibnju vjenčati.
Problem?! Zašto bi to bio problem?
- Zato što sam im ja kum na vjenčanju. Ne, ne, da krivo ne shvatite, sretan sam zbog njih, nije u tome problem, nego je meni nešto palo na pamet: postoji li mogućnost da im Đorđe Balašević video porukom čestita sklapanje braka? Pustio bih im to na vjenčanju, siguran sam da im nikakav poklon ne bi bio draži. Moram pitati: imate li kontakt s Balaševićem, bi li to bilo moguće?
Nemam blagog pojma. Mogu pokušati, ali...Ajmo se čuti odmah iza koncerta...
U organizacijskom timu Đorđa Balaševića tada je bio Dorijan Vrkljan, čovjek koji se možda susreo i s ovakvim željama Balaševićevih poklonika.
- Žao mi je, stvarno mi je žao, ali ne mogu. Pa on bi svakoga dana mogao snimati videa s nekakvim porukama. Žao mi je, rekao je Dorijan Vrkljan i „sahranio kumovu želju”.
Mladić iz Splita nije mogao prikriti svoje razočaranje:
- A ništa, probali smo, sad moram smisliti što ću im dati za poklon.
Sat vremena prije početka zadarskog koncerta zazvonio mi je mobitel. Dorian Vrkljan pita jesam li na Višnjiku. Ne, nego u Dubaiju!? „Ajde, dođi u back stage, Đole te želi upoznati”.
Back stage? Press salon Višnjika, gužva, desetak ljudi se željelo rukovati s Balaševićem. Na ulaznim vratima sam se skoro sudario s najvećim od njih - Dinom Rađom.
Upoznavanje, rukovanje, petnaestak minuta razgovora i posljednji pokušaj: možda kum iz Splita ipak dobije svoj svadbeni poklon za najbolje prijatelje. Balašević je u rukama držao monografiju o Kreši Ćosiću, poklon Višnjika. U mom je ruksaku bila Balaševićeva stara knjiga „Jedan od onih života”.
- Šta? Moji koncerti su im bili kulisa za ljubav?! E, pa kume može, daj tu knjigu, smješkajući se reče Balašević, napiše posvetu pazeći na „imena mladenaca” i pola sata prije koncerta složi neku rimu koju dvoje mladih ljudi i danas sigurno zna napamet.
Ispred A ulaza Višnjika presretni je kum dobio potpisanu Balaševićevu knjigu „Jedan od onih života”, sakrio ju pod jaknu i veselo pocupkujući nestao u gužvi tražeći prijatelje-mladence. Četiri godine kasnije iz njihovih je života otišao i Balašević.
Bio je to jedan od onih života.