Najlipše doba mladosti za svu dicu svita je ono kad smo živili za razne furbarije, berekinade, dišpete i slične dičje pizdarije. Moš imat ne znam koliko godin, a dičje vrime nekako uvik ostane u pamćenju. Kroz život čoviku se javljaju crne rupe pa ne zna kad je šta bilo, koliko je godina ima, zaboravi imena. Ali vrime, kad si se samo igra i zajebava, picava školu, nabija aše, doša doma razbijene glave, prvi put uzburka krv, jer ti je neka mulica davala lažnu, ma šta lažnu, nikakvu nadu, e to se vrime nikad ne zaboravlja.
Prije nego vam počnem pripovidat štoriju o Mili Ventilu važno je znati šta je tu našu mladost obilježavalo.
Sva dica Zadra znala su u to vrime da su najbolji kolači u ”Babića”, da si za ubrat trišnje mora ić do Belafuže ili Relje. Znalo se točno kad je stađun fafarikula i kad se na donjoj rivi najbolje lovu špari i glavoči. Svako zadarsko dite je znalo kako i na koju mošu moš zajebat vlaja na pijaci i u one večernje sate maknut mu četrun, na Muraju ga pojist, pa se posli toga lipo popišat.
Svakodnevno su se vižitavale ruševine iako su davno prije oni stariji od nas to temeljito pretražili. Ko se ne sića zajebancija sa limunom kad bi ono o fešte limena glazba svirala. Mi dica nacrtala bi se ispred onih jadnih muzičara šta pušu u instrumente, pa bi žvakali i sisali limun a oni bidni ne bi znali da li da te potegnu nogon ili da baci oni limeni instrument.
Sva dica su znala onu mošu sa praznin takujinom i fildešpanjom i krvavim zajebom kad se neko sagne za takujinom, a ti potegneš fildešpanju i on ostane posran ka mona. A tek ono sa škatulon od postola i tikulon unutra. Najslađe nan je bilo kad bi škatulu nogon potegli oni šta su činili fintu da su neki frajeri, a kad bi onako tuta forca opizdili škatulu, stiskali bi zube i beštimali i ka ono ne boli ih noga, a mi smo krepavali od smija.
Koliko smo puta igrajući balun opizdili koje caklo ili šporkali lancune na sušilu. Umreš od straja da te ko ne vidi pa ne kaže ćaći i materi.
E, sad se u ovoj priči pojavljuje milicioner Milovan koga smo mi zvali Mile Ventil. Koliko je samo baluna Mile ”zakla” sa temperinom, jer mu je to bilo glavno oružje kontra baluna. Kad smo prešli na košarku stanje se popravilo, jer nisu pucala cakla, a i Mile Ventil je bija mrvu pitomiji.
Ali, kako se u djetinjstvu dičji interesi stalno minjaju tako je doša i stađun bicikleta. Poseban je gušt bija proć bicikleton priko mosta, a kad tamo čeka te Mile. Za popizdit. Sigurno se malo kultivira, kad nan nije buža gume. Sitija se Mile (neš ti velike pameti) da je najbolja pedagoška mjera izvadit ventile, pa ti sad moš ići doma, a i di ćeš sa ”krepanon” bicikleton. Mile bi ventile lipo stavija u gornji džep od monture, a mi bi ka mone gurali biciklete izdušenih guma prema doma.
Odmah nakon drugog ”hapšenja” ventila, Mile je dobija nadimak Ventil. Posli toga smo išli u dišpet i tražili nova rješenja. Nosili smo sobon rezervne ventile i pumpu. Posli po ure uspuvani od pumpanja opet bi znali zajebavat pandura Milu. Koje su to avanture bile. Mile izvadi ventile, mi rezervne stavimo, napumpamo gume i opet smo na bojištu. Bija je štos proć bicikleton priko mosta, a da te Mile Ventil ne vidi. Bilo je to vrime svakodnevnog bildanja od pustog pumpanja, dok Mile nije skužija da ga zajebavamo. Uzeja nan je pumpu od biciklete, pa da ne bi izgleda glupo, jer osim pendreka koji je ka kaco visija, a sad u ruci mora držat pumpu, naša je rješenje. Diga bi nogavicu od monture i pumpu stavija u bičvu i gornji kraj veza za nogu, škala nogavicu i pobjedonosno čuva red i mir po zadarskom mostu.
Ovakva situacija je postala neizdržljiva i tribalo je nešto novog poduzeti. Mi nismo mogli skupit toliko ventila i pumpi, koliko je milicioner Mile kojemu je pravo ime bilo Milovan, a mi ga zvali Ventil, moga zaplijeniti.
Zvonko S. koji je bija najviše ljut predloži borbeni sastanak na Muraju. Ka ono posli škole ćemo se skupiti i vidit kako krenut u kontranapad. Stipe Šešula, koga smo tako zvali jer je uvik bija u nekim šešulastim postolima, uzeja je obavezu da javi Nikoli Keku, a ja i Venci Ćipo naći ćemo Andriju Botuna i Tonča Žilu. Boris Ris je i tako po cili dan bija na Muraju i njemu nije tribalo javljat.
Borbeni sastanak je počeja ”referatom” koji je otvorija Zvonko S.: „Ovakva situacija je postala nemoguća. Mile Ventil nas zajebava i mi se moramo udružit da toga neprijatelja zadarske dice spizdimo”.
„Gledaj kako lipo govori, reka bi čovik da je u školi među prva tri” dobacija je Ćipo, a Ris onako ka usput spomene Zvonkova aša iz hrvatskog i fizike. „Daj mučite! Da čujemo Zvonka!”, zaključi Stipe Šešula. Zvonko nastavi značajno: „Ja mislim da mi smislimo nešto da nas Mile zapamti i da nas ostavi na miru”. „Ma on će nas uvik zajebavat” čvrsto će Nikola Keko.
Ja sam tada pomislio ka ono što mi dica možemo njemu napravit, pa da sve bude u redu. Pa neće se Mile nas pripast. On je ”vlast” a di smo mi. Ne moš zajebavat profešure, a di ćeš Milu. Prvo i prvo, da smo toliko pametni ne bi vozili bicikletu priko mosta, imali bi dobre ocjene, slušali mater i ćaću.
Pošto nisam imao nikakvu ideju oslanja sam se na klapu. Zato sam predložija da svaki nešto smisli pa ćemo se sutra nać i razviti strategiju. Usput sam predložija da za savjet pitamo stariju braću, onda one razbijače iz Varoša i Kampo kaštela s kojima smo bili dobri. Svi su se složili i pošli smo doma. Ja sam navratija kod Igora K. koji je imao iskustva za upad u kino bez karte, a bija je prijatelj mog starijeg brata. Igor K. onako grez odmah je reka da će on naći onog Radu ”tučara” iz Arbanasa koji će Milu spizdit na onu foru što on tj. Mile Ventil zajebava malu dicu, ka šta on misli ko je on i da će mu prolit juhu iz nosa na ”dočeku” u škuribandi. Odmah sam mu reka da me ne zanima totalni rat, nego neka pizdarija da se Mile opameti. Igor K. mi je tada odgovorija da neka se obratim nekome drugome, jer on razmišlja isključivo fizički.
Druga moja štacija je bio Aldo B. Nakon što sam mu ispriča šta bi tija on je predložija najgluplju stvar na svitu. „Lipo uzmite patinu od postola pa ispatinajte ogradu od mosta sa vanjske strane, pa kad Mile bude iša po mostu, a on se uvik drža za ogradu, ti to znaš, lipo će se ”ispatinat”, značajno predloži Aldo B. „Ma koji si ti tukac. Znaš li ti koliko škatula patine za postole triba nabavit za dvi ograde od mosta. Moš kupit deset bicikleta, a osim toga zašto da se šporka ostali svit, ka da su oni krivi što nas Mile blesira ka ”predstavnik vlasti”, odgovorio sam mu odlučno na tu njegovu tupavu ideju. ”Pa ne morate cilu ogradu, nego tu i tamo”, ublažio je prijedlog Aldo B., ali i to je bilo jednako munjeno.
Poša sam doma i u glavi nisam ima nikakvu ideju.
*****
Sutradan smo se našli na Muraju. Zvonko S. je prvi uzeja rič.
„Ja sam mislija da je najbolje da ga svi sa bicikletama čekamo u zasjedi i da ga spizdimo ka ono nismo ga vidili i tako...”, nespretno iznese svoju ideju Zvonko S. Svi smo se izvaljali od smija, a Zvonko S. ka posran više se nije javlja.
Šešula je reka da je doša bez ideje, a Keko da će Milu izbubat kamenjem oni razbijači iz Kampo kaštela, ali da skupimo šolde za njih četri da imaju za tri puta u kino.
Ćipo se odmah usprotivija i reka da rađe neće rat s Milom i da neće vozit po mostu, nego onim bezveznjacima platit karte za kino i to za tri puta. Žila je predložio da bi njegov ćaća, koji je neka ”glava” u tvornici duhana i da zna šefa milicije, moga razgovarat da nas pusti na miru, ka ono mi smo dica i tako bla, bla, bla. „Je, i tek tada bi Mile Ventil popizdija” dodam ja, iako nisam zna zašto bi Mile uopće popizdija. Jedino je Botun cilo vrime muča i tek kad ga je Ćipo pita, on je uzeja rič.
„Ovako. Triba nam osam ventila, jer nas je osam”. Svi smo ga tupo gledali, a Andrija nastavi: „Još će tribat jedna škatula od postola i par metara fildešpanje.”
„Sad reci da triba i tikula i sve će biti jasno” dobaci Ris.
„Nije ono što ti misliš”, nastavi Andrija. „Ovako. Prvo tribamo doznat di Mile Ventil stoji. Drugo. Triba doznat kad ide na posal. Treće. Na dan velike akcije triba se rano dignit i to baren po ure prije nego Mile pođe na posal”, iznese dio plana Andrija Botun. Još nan ništa nije bilo jasno.
„Meni će Zub reć di Mile stoji, i kad ide na posal. Znam da je nidi na Relji”, reče Ćipo. „Ma dobro, a u čemu se sastoji trapula za Milu Ventila, još ništa ne znamo”, upitam ja.
Andrija Botun onda konačno iznese cili plan.
„Ovako. Prije nego Mile ide na posal zavezat ćemo fildešpanju isprid njegovih vrata i kad izađe pašće priko fildešpanje i doli će ga dočekat škatula od postola u koju ćemo se lipo posrat, a u govno zabit osam ventila ka‘ pozdrav od svakog od nas. Na škatuli ćemo napisat da je za druga milicionera Milovana.” Svi popadaše od smija, i to je valjanje trajalo dobrih par minuta kad Žila tupavo upita: „Ma ko je to smislija?”. „Moj brat Nino”, odgovori Andrija Botun. U tom trenutku upita Zvonko S.: „Ma čekajte! Kako ti Andrija misliš zategnit fildešpanju. A da pitamo Milu da nam da brukve i čekić”. Svi se na tu batudu uvatu smijat, a Andrija nastavi: „Zna san da će to biti najveći problem. Kad doznamo di stoji, a to triba ispitat, znat ćemo šta učinit.”
Sljedećih dana sve smo znali. Mile Ventil stoji na Relji u jednoj staroj talijanskoj kući i to na zadnjem podu. Na posal ide u 6.30, a ključni problem, a to je fildešpanja, riješit će se tako da će se jednim krajem vezat za brtvelu od vrata, a drugim krajem za ogradu na škalama. ”Mina iznenađenja” tj. škatula od postola bit će deset škalina niže na proširenju između dva kata.
Tog jutra svi su došli na početnu borbenu poziciju. Svi rekviziti su bili pripremljeni, osim govna. Operacija je tekla ovako:
6:00 – svi su došli do kuće di stoji Mile Ventil, osim Šešule koji se pripa u zadnji čas
6:10 – Andrija Botun i Zvonko S. tiho ka mačke su se popeli i vezali fildešpanju.
6:20 - na škalama prema podrumu Tonči Žila se pokušava posrat u škatulu, ali nikako nije moga
6:25 – doša mu je u pomoć Venci Ćipo, napunija škatulu i zasmrdija cile škale. Andrija Botun je jednom rukom začepija nos, a drugom u govno ubada 8 ventila.
Konačno škatula je bila zatvorena i na poklopcu je pisalo ”Drug milicioner Milovan”. Tonči Žila kad se već nije moga posrat dobija je zadatak da namisti ”minu”. Nečujno se popeja, ostavija škatulu i svi smo ka vitar nestali iz kuće. Tek tada sam shvatija ozbiljnost cile situacije. Uvatija me strah.
Vrime je prolazilo, a mi smo čiribimbili. U kući se ništa nije događalo. Sedam sati, a još ništa. Sedam i po. Bonaca. „Di smo falili”, upita Boris Ris. „A da nije Mile bolestan, pa ne ide radit”, upita Nikola Keko. Ja se tada sitin da smo falili jer je nedilja, a nediljon ne radu svi panduri, nego samo neki. Tribalo je hitno donit odluku. Sve lipo razminirat, a to je puno teži posal. Niko nije tija odradit taj delikatni zadatak. Je, pa da Mile izađe iz stana kad se bude skidala fildešpanja. Svi smo se usrali od straja, od takve pomisli. Ja sam već vidija Milu kako nan glave tura u škatulu od postola di nas je čekalo govno od Venca Ćipe.
Netko predloži da još čekamo. Svi smo bili nervožasti. Ćiribimbili smo iza stabala priko puta kuće, i onda oko 8 sati ”mina” se aktivirala. Čuli smo padanje, krik, pa druge krikove i na kraju milijun beštimija. Tako smo se pripali da se Tonči Žila doslovce posra od straja, a kad je triba nije moga. Nismo znali oćemo li bižat i šta uradit u toj zajebanoj situaciji.
Nakon nekog vrimena došla su kola Hitne pomoći i lipo smo vidili kako Mile Ventil još u gornjem dijelu piđame sa gaćama od monture na kojima je visija kaiš, vodi bidnu svoju bračnu družicu prema kolima Hitne pomoći. On je beštima, ona jaukala, a mi pripadnuti nismo znali što da radimo. „Bidna žena”, smilova se Andrija Botun. „Mile je izbjega minu”, konstatira Boris Ris. „E, jebiga kad smo se zajebali. Biće Mile duže spava, a žena biće išla kupit kruv”, mudro zaključi Venci Ćipo.
Ja sam tek tada shvatio ozbiljnost cile stvari i na moj prijedlog pobigli smo doma.
Sljedećih nekoliko dana niko nije izlazija iz kuće. Samo u školu i doma. Moji su doma mislili da sam se razbolija. Kad smo išli u školu ili se vraćali činilo nam se, da nas Mile traži po svim kaletama i da ćemo vidit boga svoga, ako nas ufačka. Ko je više mislija na biciklete? Svi smo bili pripadnuti. Bojali smo se osvete. Mile, nije tukac, zna da smo mi napravili tu berekinadu. Kad smo se mi naivno ”potpisali” sa onim ventilima zabodenim u onaj smrdljivi proizvod Venca Ćipe.
Meni je bilo najgore kad sam sa ćaćom i materom mora priko mosta proć na rođendan neke bezvezne tete, šta je usput pravila neke očajno tvrde kolače. Mile Ventil me je pogleda, ali me očito nije pripozna bez biciklete. Malo pomalo sve se svelo na normalno stanje. Milina žena nosila je gips, a Mile iša u spizu. To nam je Andrija Botun javija. Nikada više nismo prošli bicikleton priko mosta. Cila ekipa se uskoro raspala jer nas je život odvuka na razne bande svita. Čak je i Mile Ventil otiša iz Zadra, jer ga nikad više nisan vidija.
Danas toliko godina posli toga kad prođem mostom nikada ne diran rukohvat, valjda podsvjesno mislim da me čeka patina od postola, a kad prođem blizu kuće di je živija Mile Ventil čini mi se da čujem onaj jezivi krik Miline žene.
Možda zbog cile štorije više nikada nisam sija na bicikletu.
---------------------------------------------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.