Jedno vrime, ustvari godinama, bazen je bija kultno misto Zadra. Sa početkom lita, pa do kasno u jesen sve ono što je vridilo od mladosti, skupjalo se na bazenu. Sve su se face više-manje znale. Tribine su bile izlog zadarskih lipotica. Tu su se pokazivale litnji modni noviteti, korteđavalo se ”u sitno”, sinjavale su se nove divojke, gleda se fizički napredak djevojčica koje bi već druge sezone zaminile one koje su partile na studij ili jednostavno našle neku novu štaciju za banjanje.
Zadarski studenti koji su bili na privremenom učenju u Zagrebu, ako ih već nisu ćopile furbaste Zagrepčanke, dolazili su na bazen ”premazani” velegradskom patinom. Budući likari, inženjeri i stomatolozi redovito su nama ”domorocima” kvarili litnje gaže. Jedan broj posjetitelja bazena cilo lito se ne bi nijanke jedanput toča u moru. Najveći dio bi se toča na kraju dana, kad bi se bazen praznija od onih koji su dolazili, a bolje bi bilo da nisu.
Bilo je grupica koje su cili božji dan igrali karte u hladu, a samo bi se bacili u more dvi-tri minute prije nego bi pošli doma. Među ženskama osim onih prekrasnih pupoljaka iz gimnazije redovito je bilo i nekoliko onih šta im je mladost partila, a na bazenu su ”šminkale” poželjnice hvatajući bar koje pomoćno misto u vlaku života. Drage zadarske gospođe znale su doć sa ćerama i budno bi pazile da koja ne bi napravila pizdariju i družila se sa ”hanterima” kojima je bazen bio omiljeno lovište.
To je bilo lipo vrime jedne nepisane podjele di je ko sta. Znalo se ko je bija na betonskim tribinama, a ko na drvenim. Ko je bija u ladu, a ko je oko skakaonice. ”Najjači” su bili oni koji bi prije ulaska u zonu bazena ufačkali zrak u pluća i tek prije odlaska bi ga pustili. Film ”Herkules” na neke je ostavija trag. Bez veze. Ka da su ženske padale na to. Najmanje.
Kad bi došli na bazen prvo smo išli odabrat žrtvu za čuvanje robe. Nađeš ozbiljnu gospođu sa lipon ćerom i najpristojnije je zamoliš da ti čuva robu, cigarete i sat. One su najčešće sidile u hladu, čitale ”Burdu” i nisu se banjale. Jedino su budno pazile na svoje ćere. Ti si onda lipo slobodan, moga điravat i zajebavat se, a roba ti se čuvala. Tu i tamo bi navratija zapalit španjulet i opet okolo.
Jo koji je bija gušt, kad bi bacili đir po Kolovarama. Ka da si uša u drugu državu. Radnička klasa, sindikalno kupanje, penzioneri i smežurane babe sa malom dičicom i di koja još upotrebljiva gospođa. Divojke su bidne imale kompleks Kolovara. Mora bit sa materom i ćaćom, a elita je na bazenu. Obično bi ti đirevi prošli u nemiloj zajebanciji i uvik ka po pravilu balunom bi te opizdija koji mulac. Onako mokar balun sa milijun ostataka borovih iglica zalipija bi te i šta ćeš mora si bacit banjadu.
Okolo naokolo se širija miris paštete, pohane piletine, kreme za sunčanje, a bilo je i takvih koji su cipali pancetu s lukom. Mišali su se svakakvi govori, sa svake bande Jugoslavije. Činilo se da je najmanje bilo pravih Zadrana. Zato je bazen ka blaženo misto disa zadarskim timbrom.
U to vrime svaka je klapa imala svoj fišćot. Najčešće bi bila koja glazbena fraza iz filma ili opere. Ka i danas se sićan da je oni fišćot iz ”Carmen” upotrebaljavala svaka druga ekipa. Fišćot je bija znak za lociranje mista di se ko nalazi. Fišćalo bi se tu na bazenu, u kinu, na rivi, po ruševinama, u škuribandi, a ispod ponistre da se ne govori. Čak su i matere pripoznavale fišćot pa bi izašle na ponistru i strogo objavile da njen sin mora učit i da od baluna ili nečeg drugog nema ništa.
Mi smo fišćali onu frazu pisme iz filma ”Razbojnik”. Ta pisma se inače pivala: ”Oleemu leven deeraa”, i niko nikad nije ni pokuša pitat šta to znači. To je bija ”svjetski” fišćot. Dođeš na bazen, staneš na onu metalnu ogradu na kantunu bazena i tribina i kad zafišćaš, po povratku fišćota znaš je li ko iz ekipe na bazenu. Kad su drugi snimili i počeli upotrebljavati ti isti fišćot, mi smo tražili novi i tako se stvarala zbirka. Najviše bi spizdili na bazenu one koji nisu kužili šifre. Kad bi neko sa tribine glasno pita ima li šta u gradu, a ti mu kažeš da nema ni živih ni ”gogolja”, onda je tribalo vidit face. Ništa nisu kužili.
Sve u svemu svi smo volili bazen i ka sve u životu tako je i bazen bija neko vrime ”svjetsko” misto za ekipu. Kako vrime i razne druge okolnosti minjaju navike, bazen smo zaminili drugim mistima.
*****
Na bazenu i oko njega događale su se razne štorije. Jedna je za mnoge ostala nepoznanica zbog toga što tada niko osim naše klape nije zna o čemu se radi. Naime kako je bazen, već sam reka, bija pravi rasadnik lipotica, tako su neke od tih bisera, ostale nedohvatne poput Himalaje, nekima bile tiha patnja (do današnjih dana), za neke imajuća pa izgubljena šansa, a neke su unaprijed već bile rezervirane.
Profesorica Ksenija litnje misece je rezervirala za bazen. Lipo bi dolazila oko 5 sati popodne i nakon što bi na onom ravnom proširenom dijelu uz bazen prostrla šugaman ritualno bi skinila majicu i kotulu ili bi furbasto, kad je dolazila u vešti, lagano ali doslovce slow-motion dizala veštu priko glave. U tom dizanju vešte bilo je nečeg tako uzbudljivog, tako impulsivnog da bi nama, koji smo taj ritual svakodnevno pratili, krv udrila u sve dijelove tila i okamenjeni bi gledali svaku sekvencu tog ritualnog svlačenja. Dižući veštu, njena čvrsta zategnuta bedra bljesnula bi na popodnevnom suncu i nekakvim vragolastim pokretom stražnjice oslobodila bi se vešte. Kako je profesorica imala (i danas ima) cice u oznaci broj 5, one bi onako jedre postale dominantan objekt za nebroj muških očiju. Podižući veštu priko glave, nehajno bi je spustila na šugaman i s rukama bi prošla kroz kosu, ka ono ona namišta frizuru. Kladim se da je tada znala (i danas zna) da su je svi muški na bazenu ”snimali”. Redovito je nosila crni jednodjelni kostim za kupanje sa izraženim dekolteom, da smo se pitali, kako uopće te njene cice može držat. Izgledalo je to tako ka da su bradavice smetale da kostim ne padne. Mi bi je gledali ka Gospu.
Ali, što je to po čemu je ostala zapamćena? Cijenjena profesorica Ksenija uglavnom je ležala na šugamanu i redovito odbijala potencijalne napadače i samo je jednu banjadu činila. Lipo bi se škalala vanka bazena, zaplivala nekoliko minuta i onda bi doša taj ključni trenutak. Izlazeći iz mora po onim škalinama ritualno bi išla na prstima, protresla kosu i tada bi s obje ruke uhvatila cice i stiskala jih (ka‘ da je u cicama ostalo more). Mogla je tako i guzicu stisnit. Taj njen potez totalno bi nas spizdija. Odmah smo izmislili batudu da obilježimo taj trenutak. Svi bi u glas ka dobro uštimana klapa prolili uzvik: ”Šte-ta”. Onaj razmak između ”šte” i ”ta” trajao je dok bi ona stiskala cice. Nekad je taj samoglasnik ”e” zna trajati duže, nekad kraće, ali redovito je taj ”e” (vrime stiskanja) bio nekakav tužni tremolo. Završetak stiskanja (tj. ciđenja mora) bio je sinkronizirano kratak. Zaboravio sam ko je od nas iz ekipe bio stvarni autor te famozne glasovne pratnje u riječi ”šte-ta” dok je profesorica izvodila svoje ritualno ciđenje cica, ali to ionako nije važno. Poslije je taj izraz upotrebljavan za svaku žensku velikih cica.
Kad sam jednom prigodom nekome priča o tome nikako nije mogao skužiti što to znači. Isto ka šta i profesorica Ksenija, tako ni ostali na bazenu nikad nisu kužili što je to u ono vrime značilo, kad sa vrha drvenih tribina jedna klapa uglas progovori ”šte-ta”. Profesoricu sretnem tu i tamo na Kalelargi. Koji put se sitim pa u sebi ponovim famoznu rič, ali sve rjeđe mi padne na pamet. Je li zato što san i ja ka i profesorica Ksenija u ozbiljnim godinama ili to više nije važno, pojma nemam.
*****
U to vrime na bazenu nisu postojale nikakve ajmo reći ljudske svlačionice. Improvizirane drvene kapunjere služile su da koja ženska promini kostim ili se prisvuče prije odlaska kući. Kako je mularija volila ćiribimbiti to su daske od svlačionice često bile izbužane. Dica su znala na onom mistu di se spajaju daske brukvom proširiti spoj i mala buža bila je dovoljna da znatiželjno dičje oko zaviri u nepoznati svit golih ženskih tila. Dica bi isprid kabine ka sidila i kad bi u susjednu ušla kakva ženska, njih 3-4 bi ušlo i ćiribimbilo.
Kako niko nije obraća pažnju na te dičje monade oni su redovito mogli guštat u tajanstvenim mikrosvjetovima do tada neviđenim. Jedna bi se buža začepila, a odmah bi osvanula nova. Redovito su se buže pravile u visini dičje glave i taj ping-pong sa pravljenjem i zatvaranjem buža stalno se odvija.
Gospođa Nevenka nikad nije došla na bazen a da je kostim bija na njoj. Redovito bi išla u kabinu i presvučena u kostim sa šeširom i boršom iste boje i istog materijala izašla bi i ka da ima rezervaciju redovito bi prostirala šugaman kraj jednog iskrivljenog stabla. Kako dica nisu puno marila da vrše izbor ”mušterija” tako je i gospođa Nevenka, iako već u pristojnim godinama, za njih bila meta ka i sve ostale. Ona bi ušla u kabinu, presvukla se i gotovo. Dica su znala gurnit iz druge kabine komadić zgužvane karte kroz bužu natrag ili je izvuć tek koji sekund posli. Sve se to redovito događalo dok jednog dana cila priča nije dobila drugi smjer.
Toga dana dičje oko sa rukom na ustima, da gospođa ne bi čula smjeh ćiribimbilo je u susjednu kabinu. Gospođa tog dana nije stavljala papirić u bužu. Ka i malo dite stala je u kraj kabine i izvadila papirić iz neke stare buže dvadesetak centimetara niže. Namistila je dičji pištolj na vodu i opizdila rafal u pravcu malih špijadura. Oni mali šta je ćirija skoči ka oparen i za tren su on i ostala dica izletila iz kabine. Bidno dite poštrapano tintom za nalivpera bućnulo se u more. I dok su se njegovi mali prijatelji valjali od smija, gospođa je otišla pod ono iskrivljeno stablo iza bazena.
*****
Ne znam zašto je to tako ali neke face ne moš vidit ni štampane, iako ih ne znaš i ništa ti nisu napravile. Tako je na bazen jedno vrime dolazija neki tip, pomalo mekog ženskastog hoda, uvik zalizane kose i namušćan nekim oštrim mirisom. Odma smo ga smjestili u kartoteku pedera. Bidan čovik bi će i nije bija peder, ali tako se nama činilo i kad se danas toga sitin, mislim da bi u to vrime taj tip puno toga mora napravit da bi nas razuvjerija. Kad za nekog misliš da je peder onda ti sve kod njega smeta. Tadašnje shvaćanje toga pojma odma si veziva za one koji se nisu uklapali u postojeće trendove i koji je iskaka redovito je dobija epitet pedera.
Ta faca je bila isuviše ”šminkerska” i svima je smetala. Čak je ženskama bija neinteresantan, iako se mora priznat bija lipog lica, atletskog tijela, njegovan i lipo obučen. Biće tako mora bit. Inšoma, nije nam on toliko smeta koliko jedna banalna pizdarija. Kako se on sa autom, a ima je Fiću, zna škalat doli do bazena, uvik pravija važan, a prije nego bi izaša, da bi frnjokulu privjesku na retrovizoru, to smo se dogovorili da ga spizdimo. Naime taj privjesak je bija u obliku malog kostura koji je visija na mrvu konca. Zašto nas je taj kostur iritira i izlazna frnjokula toga pedera, nikad nismo mogli objasnit. I lipo dok je on na bazenu leža, ispod brisača smo mu stavili poruku: ”Makni taj kostur, ili ćemo maknit i tebe i auto”. Kasnije smo shvatili da nama nije smeta kostur ni auto nego taj pederast tip. Kad bi iša doma, zalizani tip bi pročita poruku, nasmija se, uša u auto i poša ća.
Drugi dan sve je bilo isto. Auto i kostur na istom mistu. Opizdili smo mu drugu poruku. Tekst je bija isti, ali ka potpis uzeli smo naziv nekakve ulične bande mulaca iz Splita, šta su se zvali ”Crni asfalt”. Neš ti imena. A koje je boje asfalt. Pa nije narančast. Ali ”baza” sa imenom te razvikane bande činila se da bi mogla upalit.
Opet je peder uzeja papir, pročita poruku, nasmija se, sija u auto i ća. Bili smo bisni. Neš ti face. Dva dana ga nije bilo i treći dan je doša. Oni kostur je visija i mi odlučimo na nešto
radikalnije. Jedan od nas je čuva stražu, a ostala tri smo mu najprije jedan, a zatim drugi kraj fiće namistili između dva stabla. Nema šanse da izađe. Popeli smo se onom uzbrdicom gori na ulicu, naslonili na zidić točno iznad Fiće i čekali. Kad je doša, bidan čovik skroz je popizdija. Nikakva manovra Fićom nije mogla pomoć. Premalo mista između stabala skroz ga je spizdilo. Konačno neka ekipa mu je pomogla izvuć auto i otiša je doma sktoz bisan.
Sutra je doša na bazen, ali je skinija oni jezivi kostur. Misto njega obisija je malo stilizirano sidro. Dobili smo rat.
Bidan čovik pouzdano znamo nije peder. Viđali smo ga sa nekim zadarskim fificama, a posli je ufačka neku lipu crnku kad se snima film u okolici Zadra. Rodila mu je troje dice. Ćer mu je lipa na njega. Živi u Zadru i čak koji put popije piće kod nas u ”Kompasu”. Bidan nema pojma šta smo mu radili. Još je smišnije to, što i mi točno neznamo zašto. Bi će za to što smo mislili da je peder, a oni mali kostur je tek bio banalni razlog za mladenačke monade.
Milijun štorija bi se o događanjima na bazenu moglo pisat. Inšoma, jedno je sigurno, a to je da je on izgubija svoj šug kad su ga okupirali neki novi tipovi i donili jezik koji pripada zadarskom zaleđu. Gradske lipotice su pobigle a za njima i muški koji pripadaju plemenu ”Gradski đir”. Ja mislin da je bazen proplaka i bi će ga i dan–danas bolu friži, ali bi će to tako mora bit. Mi nepopravljivi romantičari tili bi da je osta isti.
---------------------------------------
*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.