Anđela je imala sve. Lipotu, pamet, šarm, otkačenost, profinjen ukus, sve. Ženskari su se bojali njene superiornosti, ali imala je jednu tajnu...

Na svim mistima moga si je vidit. Mnogi nisu ni znali za neka događanja u Zadru, ali ona je sve znala i redovito svudi bila prisutna. Na svakoj fešti, žurki, skupu ili terevenki, ona se morala nać. Parilo je da je ovisnik o društvenom životu. 

Anđela je bila jedinstvena. Neponovljiva. Ka da cila neka informativna agencija radi samo za nju. Onako bokun cure, cila ka zrila jabuka, imala je naša Anđela neki zarazni smij koji je sve baca na kolina i parlatinu da si tija ne tija, ne moš je a ne volit. To njeno šarmantno venjanje svudi i na svakom mistu, baš joj je lipo stajalo. Ipak, bez obzira na njenu famoznu društvenost i ljupku sposobnost komunikacije, znala ja ka prava meštrovica s muškima držat lipu distancu. Iako su mnogi slinili na njeno tilo, ritki se mogu pofalit da su napravili koji punat. U vr glave koji poljubac i mrvu bezgrišnog pipkanja. Svi poznati zadarski ženskolovci padali su na njene moše i kako je o svima sve znala, tako je vještinom najiskusnije psihijatrice znala ubost slabe točke tih urbanih lovaca na ženska tila, spizdivši ih skroz na skroz. 

Nije to bilo klasično škartavanje. Znajući se mudro igrat, opizdila bi stručno doziranu šemu vruče-ledeno i svi pokušaji koji su imali vonj da će se nešto dogodit, upali bi u nekakvu njenu trapulu i onda šta drugo nego adio šanso moja. 

Anđela je imala sve. Lipotu, pamet, obrazovanje, šarm, otkačenost, profinjen ukus, sve. Niže rangirani ženskari, naprosto su se bojali njene superiornosti, a onima više rangiranima poslovičnu samouvjerenost ona bi opizdila na najnižu škalinu. Kad neko dođe u Zadar iz drugog mista i tu završi faks, uvik puno toga nepoznatoga ostane iz vrimena kad je niko nije zna. Kako je njen život prije dolaska u Zadar bija totalna enigma, to je za sve upravo ta nepoznanica stvarala izazov više. Šta se krije u toj šesnici, a tako je za sve neuhvatljiva. 

Ako je iko završija faks na račun znanja, onda je Anđela to apsolutno zaslužila. Nakon faksa uletila je u prosvjetu. Ipak, nešto se nikako nije slagalo s činjenicom da je živila od relativno skromne plaće jedne profesorice. Naime, Anđela je redovito bila obučena po zadnjoj modi i minjala je krpice ka šta se minjaju mudante i parilo je da za robu troši dvi-tri plaće. Ka šta zmija krije noge, kako je narod tu besidu lipo izmislija, tako je i Anđela svoj život držala pokrivenim s milijardu imbotida i svi koji su o njoj pizdili ovo ili ono, samo su bezvezna malomišćanska naklapanja. Kad je ženska lipa, a uz to i pametna i obrazovana, prvo od ženskog svita frcaju otrovne strile zavisti. Izmišljaju se svakakve priče. 

Tako je neko prolija štoriju da ima u Italiji nekakvog bogatuna koji je štema za nemilu lovu pa je zato uvik lipo obučena. Cila ta izmišljotina je pala u vodu onoga momenta kad je neko dozna kako Anđela uopće nema pašaporto, pa su zadarskim lajonama ostala začepljena usta. Ipak, tajna lipe talijanske robe na njenom raskošnom tilu nikad nije otkrivena. Ja za tu tajnu sasvim slučajno znam, ali o tome nešto kasnije. 

Anđela je imala iznajmljeni stan u jednoj kući na Belafuži kod neke puno fine i mirne familije bez dice. Svaki dan ista šema. Posal, kuća, odlazak u život. Ritko je navečer ostajala doma. A isto tako, ritki su muški koji su kročili u njen stan. U njen stan mogli su uć samo oni, koji su po njenoj prosudbi bili totalno bezopasni. I uvik je imala točnu procjenu. Kako je svoj profešurski posal obavljala vrlo profesionalno, smišna su bila venjanja nekih poznatih zadarskim faca, čija su dica imala kod nje aša i to onog debelog od baštoni. Sve ih je škartavala i od nje bi odlazili ka zadnje mone.

Imala je nekoliko frendica s kojima je znala bacit piće i čavrljat o poslu, modi i slušat njihove sitne ženske tračeve. Kako je Anđela svoj intimni život držala zakračunatim, tako je i nije baš bog zna koliko zanima njihov život. To šta su se one ispovidale, e to je drugi par postola. Anđela je njima služila ka da je ženski pop. Kako sam već reka, ništa se u Zadru nije događalo, a da Anđela nije bila ili pozvana ili bi se tamo jednostavno našla, od dolaska na otvaranje izložbe nekog bezveznog slikara amatera, do promocije kakve knjige, koncerta ili kazališne predstave. 

Oni drugi oblici društvenog života, koji u sebi nose neke slobodnije forme ponašanja, jednako su joj bili interesantni. Fešte, žurke, rođendani, bili su događaji di je znala zapivat, a posebno je znala pričat viceve. Znala ih je ja mislim milijardu. Obično kad bi žurka ušla u fazu poludosade ili umora, Anđela bi uletila u centar zbivanja i opizdila nekoliko tvrdokornih viceva s debelim slojem ”masnoće”.

Onda se jednom prigodom na rođendanu njene prijateljice pojavija Viktor. Nikada nije pripadao prvoj garnituri zadarskih ženskolovaca. Malo se pojavljiva u društvu. Bija je tipični samotnjak. Kako su Anđelu ”kamikazirali” više-manje tipovi gladni njenog lipog tila, Viktor je bija jedan od ritkih koji ju je doživljava i s nekakvog skroz drugog rakursa. Na tom rođendanu ju je totalno ignorira. Da li zato šta je zna da je ona za njega bila neosvojiva tvrđava, virujući da on nije dorasta njenim vrijednosnim mjerilima, ili je u pitanju bilo nešto drugo, ostaje tajna. To ignoriranje me sitilo nekih naših razgovora unutar klape di je Renato objašnjava kako neki šunjavci i bezveznjakovići lako dolaze u poziciju da bez problema ”razmontiraju” ređipete hulahopke i mudante. Njegova teza glasi otprilike tako da kad se lipojka ignorira razorna moć njene sujete djeluje poput snage apokalipse. Samo je čekaš. Činiš fintu da je ne vidiš i ona sama vođena dirnutom taštinom dođe do tebe i onda je uvatiš na najlakšu ješku na svitu. 

Mislim da Viktor nije uopće igra na tu kartu. Iako Anđela nije bila ta koju su muški baš nešto posebno interesirali, jer ono sitno šta je znala ”odlepršat” u sitne intimnosti, više je bilo radi lagane masaže duše i tila, nego radi one ljudske potribe da se hormonalna ravnoteža drži u normalnim granicama. Viktor joj je očito upa u oko, lakat, uho, pitaj gospu u što i zašto. Nije ga po znavala. Čak ga nikad nije ni vidila. Inšoma, Viktor je uletija u đir s Anđelom. Ipak, da se ne bi mislilo da je Anđela na tom rođendanu prid Viktorom raširila noge, jer se to njoj ni u ludilu nije moglo dogodit, nekakvi znaci su upućivali da bi Viktor, neka mi oprosti ako ovo bude čita, ka skroz bezvezni mediokritet, moga kod nje nešto napravit. Izgleda da je Anđela u Viktoru našla gotovo idealan odušak za sve svoje zbrčkane emotivne traume. 

Nakon toga Viktor se skroz prominija. Ona je dozirala poljupce, sitne dodire, ograničila radijus kretanja njegovih ruku i ostale intimnosti ka da je vodi neki njen unutarnji kompjuter. Bija je u čudu. Ipak, on nije mulac pa da ga se zajebava. Ona zrila ženska, a stalno pod kočnicom. Onako zateleban, a inače nesklon pizdarijama, počeja se ponašat ka malo dite. Ljubavno pijanstvo zna nekad biti vrlo zajebano. Neko leti ka tica, neko ka da je upa u slatku vodu i bezbrižno se pračaka, a neko skroz pođe na kvasinu i ako ne nađe dobrog likara od pameti, pitaj gospu di bi moga završit. 

Viktorova tragedija je bila ta šta je on od svega pospuga po malo i nisi ga moga pripoznat. Anđela ga je vješto držala na distanci, ali on je, iako to baš i nije pristojno spominjati, ima privilegiju da s njom spava gol i to na njenoj postelji i fala bogu bez finalnog čina, šta Anđela nikome drugome ni u ludilu ne bi dopustila. Maksimum ljubavnih dodira je bija taj, šta je moga glavu naslonit na njene zrile cice ili dodirnit njena čvrsta bedra. Svoju razbuđenu i uzavrelu muškost mora je kočit svim snagama, jer šanse da se ušulja u začarani izvor života prilipe  profesorice, bile su ravne nuli. 

Kako se on škapula i osta normalan sam bog zna. Drugi bi ili završili na Ugljanu, ili bi je silovali, ili bi im Anđela opizdila u glavu kakvu budilicu ili vazu po završetku dvoboja. Sve ostalo je bilo u redu. Zajednički izlasci, večere kod ”Roka”, društvena događanja, dugosatna intelektualna prepucavanja o nekad skroz beznačajnim stvarima, izleti i druge stvari, davali su dojam da je kod njih sve u najboljem redu. Normalno, svi mi u Zadru, a nismo tukci, bili smo uvjereni kako Viktor Anđelu naveliko ”štema” i naravno neko mu je zavidija, jer ipak je on bija trećerazredni bezveznjak, a neko ga je gleda ka ono bi će on neku gospu i valja, kad je s takvon lipoticon ka šta je Anđela, a bilo je i takvih koje uopće nije bilo briga. 

Unutar cile ove štorije ima jedna stvar o kojoj nisam govorija. Naime, Anđela je redovito gotovo svakoga vikenda znala poć autobusom u Split. Svi u njenom okruženju su to znali, ali ne i razloge za ta putovanja. Viktoru je prodala priču da joj se mater iz Zagreba preselila u Split, di je kupila stan i to zbog zdravlja i da zatoide njoj u vižitu. Naravno, Viktor je tu priču ”popija”. Ipak, proganjala ga je jedna stvar. Kako to da nikad, ali ama baš nikad da se dogodi, da Anđela telefonom razgovara s bolesnom materom. Stalno ga je mučila sumnja da se iza tih odlazaka u Split krije nešto drugo.

*****

Moja mater i ja pili smo popodnevnu kavu u našem stanu u Splitu. U neko doba čuja se zvuk Hitne i bili kombi se zaustavi isprid portuna do našega. Po starom dobrom običaju, otvaraju se ponistre, proviru znatiželjne glave, padnu komentari, pitanja i sve ostalo u takvim situacijama. Nakon par minuta oni iz Hitne iznesu invalidska kolica i na njima nekakvu zgužvanu i ukočenu spodobu. Nisam moga kužit je li muško ili žensko. - Bidan šjor Božo”, kaže mater i nastavi: - E moj sinko, da znaš tu štoriju... to nije normalno. Znaš, šjor Božo ti je ima jednu veliku pegulu. Šta pegulu! Milijun pegula. Znaš kako naš svit govori, da ni jedna nesrića ne dolazi sama. On ti je inače profešur, ali ne znam čega. Radija je u Zagrebu u nekoj srednjoj školi. Šjora Katica mi je pričala... 

- Koja Katica? - upitan bez veze.

- Ma znaš šjora Katicu. Iz drugog portuna. Znan da se ti malo koga više sićaš, jer si cili život u Zadru. To ti je mater od Ive. Išli ste skupa u pučku školu. Igra je balun u Hajduka, jel se moš sitit?. 

- A, znam. I šta ti je njegova mater pričala?

- Pa to. Rekla sam ti. Šjor Božo je radija u Zagrebu i nekoj je maturantici napravija dite, pokupija je i doša u Split živit, a lipo ostavija ženu i dvoje dice. Posli su se rastavili. On je svoju maturanticu lipo oženija i stali su u jednom malom stanu na Lučcu kraj Biskupove palače. Rodila mu je sina.

Kaže Katica da je smišno dite i uopće nije sličija ni na mater ni na profešura. Katica kaže da možda profešur i nije napravija dite, nego mu je ona to podvalila. Je da je bija puno stariji od nje, ali bože moj, ko zna šta je kome u svoj libar sudbina zapisala. 

- I kako je dospija u invalidska kolica?, upitam mater.

- On ti je ima tešku prometnu nesriću kraj Omiša. Donji dil tila mu je uzet, a i desna ruka mu je nikakva i dok je bija mrvu zdraviji, učija je pisat livon. Glava mu je ukočena i on ti ne može glavu okritat. Gubi se bidan, pamet ga izdaje, teško govori pa koristi lapiš i olovku. Onda ti je ta njegova mlada žena lipo profešura dovela ovod kod šjora Marije, a ona ti je njegova rođena sestra. To je ona stara cura šta je sa svima u kaleti posvađena. E sad, ta ti je žena od šjor Bože uzela dite i otišla u Italiju s nekim bogatunom. On izgleda prodaje kuće, zemje, šta ja znam šta.

Ali, ipak je ona dobroga srca. Znaš li ti da ona svaki misec puno lipe šolde šalje šjora Mariji, da brine o njenom mužu.

Razumiš! Znaš li ti da ona pošalje šoldi koliko su tri-četri plaće u Rvackoj. Za to joj svaka čast, a kad malo bolje pogledaš, ne moš joj ni zamirit. Mlada, šesna, a doma imaš starog čovika, a još cili nikakav i u kolicima. 

Zaboravila sam ti ispripovidit još jednu stvar. Ta ti ženska ima sestru bliznicu i živi kod tebe u Zadru. Možda je ti znaš. Ona ti svaki vikend dolazi vamo vidit šjor Božu, a inače u Zadru radi ka profesorica. Šjora Katica kaže da je u Zadru završila fakultet, a da se tako judski brine o tom jadniku, mužu svoje sestre, da to čovik ne bi virova. Ma, kako joj je ono ime... Evo, da me ubiješ... ne, ne mogu se sitit. A kako je tek obučena. Ja mislim da ona nikad komad robe nije ovod kupila. Sto-posto joj sestra  šalje. Čekaj... Ma kako joj je ono ime? 

- Dobro majko. Nema veze. Sitit ćeš se. Ka da je važno ime. Zadar je velik. Ka da je ja moram znat.

- Ma moraš je znat. Lipa, komad ženske, kako kažu muški ka puška, a zamisli još i tako dobrog srca. Ja doduše ovu šta je u Italiji nikad nisan vidila, a ako je ona lipa ka ova iz Zadra, onda nije čudo šta ju je ti lovaš odveja u Rim. Vidiš, šta činu godine. Sad da me ubiješ ne mogu se sitit imena.

- Reka san ti da nema veze - pokuša san je odvratit od razmišljanja. - Nego taj Božo, rekla si, puno je bolestan.

- Biži, biži. Nije mu dosta šta jedva živi, nego ga malo-malo smanta tlak, ima povišen cukar, muči ga bidnog prostata i onda ova njegova sestra - šjora Marija, zove Hitnu, pa ga oni odvedu u bolnicu i kad se mrvu refa, vratu ga doma i tako ti to ide. Sitila san se! Anđela, Anđela joj je ime. Ta profesorica iz Zadra. Anđela. Ma moraš je znat. Lipa ka madona. Jel je znaš? Anđela. Jel me čuješ?

Osta san iznenađen. Koja slučajnost. 

- Znam. Kako je ne znam. Je, puno je lipa - odgovorim materi i do tada tu materinu priču, koju mi je bar šta se moga interesa tiče, skroz bez potribe ispripovidila, počeja san u glavi slagat. Anđela. Svaki vikend u Splitu. Viktor. Sestra-bliznica. Rim. Šjor Božo. Kakva slučajnost, pa di baš portun do portuna moje matere  Anđela dolazi gledat jadnog i nikakvog profešura, muža svoje sestre. Nakon svih kockica skužija san zašto je Anđela izbjegavala muške u punom intimnom kontaktu, a refleksno život osmišljavala stalnom žeđi za feštama, feštađanjem i raznim drugim sitnim životnim radostima.

Viktor nikad nije dozna štoriju koju mi je igrom slučaja mater ispripovidila. Anđela ga je nakon nekog vrimena škartala i dugo je bidni Viktor za njom patija. Anđelu je prošloga lita pospuga neki ginekolog iz Zagreba, oženija je i odveja sebi. 

Postoji još nešto šta je sto-posto istinito. (Posve pouzdana informacija.) Taj ginekolog dobija je Anđelu skroz bezgrišnu, pa se i sam iznenadija, jer u ova munjena vrimena divojke nevinost gube još u pučkoj školi. Šjor Božo je umra, a Anđelu san zadnji put vidija kad je kod ”Roka” cipala s mužem škampe, prije jedno misec dana. Baš su lip par.                 

Je, tribalo je ginekologa učit za nać pravu žensku. Sad je još lipša otkad je u blagoslovljenom stanju. U ciloj štoriji baš mi je žaj Viktora. Bidni Viktor, iako je cili Zadar mislija da je on jedini kome je Anđela raširila noge, osta je samo na toj bezveznoj ”slavi”, a ja mislim da i dan-danas liči srčane ogrebotine iz vrimena s lipon Anđelom.

--------------------------------------------------------------------------------------------------- 

*Lovre Kovačević, poznati autor tekstova i glazbe za pjesme brojnih zadarskih i dalmatinskih izvođača, godinama piše priče inspirirane anegdotama iz života Zadra i Zadrana. Priče iz njegove zbirke "Male zadarske štorije" mnogi su pročitali u rukopisu, ali dosad nisu bile objavljene. Donosimo ih uz dozvolu autora, oprema teksta je redakcijska.