U Dalmatinskoj zagori prasac bi se gleda ki rod rođeni, tepalo mu se ki ditetu: ‘Kezmiću, gudiniću, praščiću‘

Ono što je za američke Indijance bio bizon, to je za nas Vlaje bio – prasac. Sve se u našin životima i u našoj ekonomiji vrtilo oko njega. Nije u nas, u ona vrimena prije klimatskih promina, bilo masline – majke, ni maslinova ulja, ali smo zato imali svoju kamenicu, u bukliji, u kojoj se čuvala svinjska mast. Na njoj se kuvalo, odnosno varilo, na njoj se frigalo – odnosno, vrigalo – s njom bi se začinio kupus, namazalo bi je se na kruv, namisto marmelade i paštete. Od masti, koja bi se otopila, dobila bi se šaka žmara – to se danas veli čvaraka – s kojima bi se začinila pura, da ne bude suvoparna, ili bi je čobanice nosile sa sobom u brdo, a težaci u polje, pa bi je zobali kao "snack", kad bi ogladnili, uz dikoji bajem i suvu smokvu.

Lipa rič - slatkorano

Suvarija, koja bi se sušila ispod sapona i čađave grede, spašavala je familiju od gladi, u vrime kad nije bilo ni frižidera, a ni Konzuma, ni Lidla, da odeš u njega vidit šta oti dan ima na "akciji". Od svinjske kože pravila se oputina za gumaše, isto ko i Indijanci, koji su od bizona pravili svoje mokasine, koje su poslin, da bi bile nepromočive, mazali puzdron. Ni ona se, eto, nije bacala, i ona je za neki k.... vridila.

Prasac, e! Sveta beštija! Nikad se u Indiji neće slavit i štovat krava onako kako se Dalmatinska zagora ufala u svoga gudina. Kad si ima njega, ima si sve – i slaninu za sebe, i pečenicu za dicu, i špaletu, odnosno pleće za vratra, i pršutić za doktura ili odvitnika, šta je prije ustribalo. Bez njega se nisi ima čemu nadat, ni Bogu se molit, da izađeš zimu, da priživiš one dane između Svetog Vrane, 4. desetog, kad bi nestalo u polju rane, pa sve tamo do Uskrsa, kad bi listala gora i kad bi se čeljade prvi put moglo zgrijat na marčanom suncu, u zavitrini spram bure.

Prasac bi se gleda ki rod rođeni, tepalo bi mu se ki ditetu. Zvalo bi ga se – "Keza moja, kezme malo, prašćič, prajčić, gudinić". Na malo koga i na malo šta bi Vlaj potrošija toliko deminutiva! Pitalo bi ga se ki dite, nosilo bi mu se u traveši slatkovine, koja se brala u vinogradu, i mlade diteline, uživalo ga gledat kako slatko muma i ide, kako se debeli i kako je "slatkorano". Za tu se rič više i ne čuje, a nekad je bila ki blagoslov, imat slatkorano prase, ono koje izide sve ono šta baciš isprid njega.

Nije moja pokojna baba nikad oprala škip u kojem je kuvala – danas bi se to reklo misila – kruv toplon vodon, a da to nije išlo prascu, odnosno prasadima. Kad bi koja ovca turnila glavu u te spirine, šta su stale u plastičnoj kanti od jupola iza vrata, dobila bi matrakon po leđima. – "Tebi ću dat, odnija te vrag gladnu! Nije ti bilo dosta cili dan u brdo!" Jadne bi ovčine dobile "vraga u kosti", one su bile na dnu hranidbenog lanca.

O njima bi se povelo teke računa tek kad bi napadalo debelog sniga, pa bi im se dok ne okopni dala koja pregršt suve trave – o ditelini su, kao i magarci, mogli samo sanjati, to je bilo za gospodina konja, ili gospođu kravu kad bi se otelila. Ili lišnjaka, osušenih jasenovih grana. O ovčinama, mrljavin i metiljavin, nije se puno vodilo računa. Za njih nije bilo deminutiva. Za njih je bila poslovica – "Sveti Grše kupi mrše".

Čemu služi sirutka?

Oko Svetog Grgura, na kraju zime i početkon prolića, stare bi, iznemogle i bezube ovce znale sasvim onemoćati, da se ne bi mogle ni iskobeljati kad bi se zaplele u kupinu i draču. Pa bi u vrtačama i škrapama u koje bi zapale nerijetko znale i skončati. Gospodinu prascu je išla i sirutka, vodurina šta bi ostala kad bi baba pravila sir. Oni su se davili u njoj, sa šakon ili dvi mekinja, pa se uvik nasmijen kad danas vidin ove moderne, nadobubne pomodare šta je kupuju po trgovačkin centrima, za "tonifikaciju organizma" i "mršavljenje". A moja pokojna baba je to davala prasadima, da se malo pojmu, prije nego ih se tamo prid Božić smakne, stavi u sol i metne na buru.

Ako bi pokojnu babu našli bezvoljnu i mučaljivu, s očima crvenin od plača, kako sidi na kućnim vratima, u ono doba kad još nije bilo telefona, to nije moralo nužno značit da boli koga od ukućana, dida ili nju. Moglo je značit i da – "prasac mi neće ide!" Otkad? – "A dva dana, jadna ti san! Šta ti misliš, naki prasac, pa da mi krepane! A oće, nema ništa od njega!"

I onda bi se obavezno zva doktur. Da mu dade nekciju. I spasi šta se spasit dade. Za čeljade ne nužno – proće, na mlado je – ali za konja i za prase, obavezno. Kad bi krepa prasac, plakalo se za njin ki za čovikon. I nabrajalo mu vrline, ki pokojniku – "Šta ti misliš, bilo je u njemu priko sto kili! Ma šta ja govorin, ko bi ga da za sto kili. Ma, bilo je u njemu 150 ki jedan! A do Božića, bilo bi sigurno i više, proša bi 200. Jadna moja srića!" – nabrajala bi baba, a did bi se iskeljija – "Bi, trista bi bilo! Jesi umukla više!" – "Brige njega, ki da je un gojija! Muke je njemu reć..." – bižala bi baba ća "od vraga" i pričala dalje meni – "Rano moja, ja svako jutro kad doli prođen, pa ga gućnen – guć, keza moja, sve gledan oće li mu di izvirit šunjka! Al, ništa, nema ga, prazno."

A onda bi išla bacit svete vode na svinjak, jer "ko zna, moj sinko, da to nije koja vidurina, kakve čini na njega bacila, šta ti znaš, danas svega ima..." I zato bi morala pazit da je did ne vidi, jer bi jopet bilo po njoj Bogova i nedilja, jerbo un u ništa ne viruje. Ki da je moga noliki prasac krepat sam od sebe, i doktura zvali, i platili tolike novce, pa jopet ništa. Ma velin ti ja, nisu to čista posla! Pričala je meni moja rodica... "Odnija vrag tebe i nju! Jes, čula sad!" – javija bi se did za kog je baba mislila da je ne vidi i ne čuje.

Neće iz krmećaka

Danas više skoro niko u Zagori ne drži prasad. Krmećaci su većinom prazni, i pritvoreni u koješta drugo. Namisto prasadi, uzimaju se svinjske polovice, ili gotovi, iskrojeni, pancete, pršuti, pečenice, plećke. Ili, šta bi se u nas reklo, špalete. A da kokod i drži, pitanje je bi li ga ima ko i zaklat. Jer, to je bija posal oko kojeg bi se skupila moba, pola sela, četiri, pet, šest, sedam, osam jakih ljudi. Koji će najprije popit rakiju ili dvi, izist dvi-tri napolitanke, a onda se uputit prema svinjcu u kojem će se jadni prasci, ki da znaju šta in se sprema, zavuć u najdublji kutak krmećaka...

– "Keza moja, keza, guć, guć..." – zva bi moj pokojni stari, ali nije beštija luda, čula je ona skičanje rodijaka, dan ili dva prije, neće ona vanka. Ćuti ona da to nije babin glas. I onda, šta ćeš kud ćeš, ulazi unutra, a svinjac malešan i tisan, jedva da i prasac more uć unutra, a kamoli odrasta čovik. Nema ti druge nego kleknit, pa na sve četiri uć unutra, pa zgrabit prasca za uvo, pa vuci. A u njemu stotinu i više kila. Pa drugi za drugo uvo, treći za rep, četvrti zatvara vrata, da ne bi ostali izletili vanka, ko bi ih više uvatija.

Peti pada jer je uprav ugazija na vriško govno, okliznija se, more bit sritan šta nije glavu razbija, il ruku slomija – "A lipo san joj reka da in ništa ne daje ist!" – viče ćaća na babu dok prasac skriči, a baba odmanjiva rukon – "Samo vi tucite po rakiji!" Neko viče "Daj teću!" – jer ako ovi počne klat prije nego se namisti teća, sva će se krv prolit na travu, a onda nema ni divenica, ni krvavica. Ali, triba prasca najprije obalit, odnosno bacit na bok, al kako ćeš kad jedan vuče na jednu, a drugi na drugu stranu...
A onda kad bi se prasca na koncu i bacilo, pa kad bi svi skočili na njega, znalo se desit da nekomen ispod njega ostane i noga. Pa on viče i ajmeče, gore nego prasac.

Ki da mu je malo bilo krmkovih sto i pedeset kili, nego još dva i tri puta toliko ovih šta su legli na prasca i na njega. A nije sigurno bilo ni držat nogu od prasca, jer bi je prasac lako izvuka iz nevištih ruku, pa mlatio njome i oštrim papcima, u samrtnom hropcu, kao sabljom.

Posla i vragu

"Drži, ne puštaj!" – vika bi ovi šta bi pokušava nožon napravit rupu na vratu, ali to je bilo lakše reć nega učinit – "Nemoj uništit plećke!" – vika je treći, dok se grdosija od 100 ili 150 kili borila za život. U stvari, gori su bili ovi manji, žilavi, a jaki, koji bi se znali izvući ispod mesara amatera pa trčati okolo po selu s nožem koji joj viri iz vrata. Virujte mi, kupit polovice, to je gospodski.

Da se danas ovako nešto dogodi, vjerovatno bi izašlo u novinama i osvanulo na portalima pod naslovom – "Strava u Mirloviću", "Horor u Unešiću". A i di bi danas naša četiri-pet jakih, da mogu sami i odat, bez štapa, u perimetru od Tromilje i Konjevrata, pa sve tamo do Kladnjica i Šilovića Doca. Ne more ih danas ni AdeZe sakupit za izbore onoliko koliko je u ono doba moglo par dobrih gudina za Dan republike.

Bija je to najomiljeniji praznik Dalmatinske zagore – imaš plaćen, slobodan dan u firmi, da bi moga, ki čeljade, na miru radit kod kuće. Pada je na 29. studenog, na dan zasjedanja u Jajcu, i bija je valjda jedini dan kojeg su slavili svi – oni šta su virovali onom šta su čuli na televiziji, oni šta su više virovali vratru, i oni koji nisu virovali nikom ništa. Jer, svi su se oni jednako volili mašit za bokunić od prajčića. Ništa bez njega nije valjalo – sarma, ni arambašić, ni kiseli kupus, ni pašta s fažolom, odnosno manistra s važolon, ništa to nije valjalo ako gica svojon nogon nije u bronzin ugazila. Pa ga mrson zamrsila.

A oko prasca je posla bilo i vragu. Jer, zaklat ga je bilo još i najlakše. Di je još palit strunju, šta se tamo sedamdesetih i osamdesetih dok nisu počeli dolazit breneri iz Njemačke s bauštela – Švabe su s njima grijale katran i postavljale ljepenku – palila cmiljikom, odnosno smiljem, na drvenim raštelalama, cila bi se brimena na to potrošila, papci bi se skidali nakon tretmana užarenim ožegom s komina, a nakon struganja tupim nožima prase se pralo bruškinom u vrućoj, pa u ledenoj vodi. Posika bi se "udilo" – odnosno, rizalo, tranširalo – na drvenin vratima od konobe, koje bi se skinilo i metnilo na dvi limene fušte, improvizirajući tako stol. Kao što se improviziralo i sve ostalo.

Ništa se nije bacalo

A onda bi stari oštrija vazda tupi nož, na brusu od kose, i vajik bi reka isto – "Je oštar! Moga bi s njime ovako i po guzici!" Ali, isto bi i s tako tupin nožen zna probit criva, pa kad bi zasra sve oko sebe, onda bi jopet neko drugi bija kriv, a ne on. Okrivija bi babu – prižderala je prase – "Eto mu vraže sriću! Nu, kako neće probit, kad ga je nadrla ki buvu. A lipo san reka – majo, ne dajin in ist.

Al džabe!" A onda bi vika na mater – "Daj amo tu raminu za crivušine. I vode daj, da operen meso!" A kako je voda išla s gusterne, nosila se u ciglju, jerbo vodovoda nije bilo, vajik šparljiva baba bi rekla – "Lakše malo s ton vodon! Šta ih triba toliko lickat. Ki da inako neće pocrnit na dimu!" Pa ti nevista gledaj koga ćeš poslušat i kome ćeš se zamirit.

A okolo nas ka zapete puške stajale su vazda gladne kokoši i mačke i čekale svoju šansu i trenutak nepažnje da se domognu kakvog manje ili više slasnog zalogaja ili mrvice. Koji HACCP, koji bakrači. I jopet se niko nije otrova, rekla bi moja baba, a ne ki danas, kad je ovo teke korone, zatvorilo u kuće, u četiri zida, cilu balotu zemaljsku.

I moga bi ja o prascin do ujtra, nadugo i naširoko, jer se velju s njin živilo i umiralo. Kad bi se rodilo dite, načeja bi se pršut, a s njin bi te ponudilo i za sedminu, kad bi vridnjaka uzelo njih šest među ruke, i odnilo tamo oklen se ne vraća. A da ne bi ispalo da pišen samo o gujici, valja se sitit da se od prasca, sala, užegle mašćurike, oglođanih košćurina – ništa se od njega nije bacalo – i sode kauštike radija i sapun s kojin bi se na ruke dikoda opralo ono teke robuljine šta je čeljade imalo na sebi. Ni zubi se nisu bacali, jer bi se kljove stavile na mašinu kad bi se na njoj diplilo. A šta ste mislili, od koje je ono životinje? A od prasca, od koje će drugo? Ki da je u nas u Zagori bilo jelena! Ili volova, pa da u njijove rogove pušemo, ki Švicarci i Austrijanci u Alpama.