Pogledaj ovo kamenje. Čim padne mjesečina vidjet ćeš kako se tihano nadimlje i diše.
U svakom kamenu po jedan duh, u svakoj jeli vila, na svakom groblju strašilo, na svakom putu nagaz, u svakoj jami jauk, na svakom izvoru čarolija, a u svakoj smriki bukara - upravo u ovom Raosovu objašnjenju o čulnom sporazumjevanju sa stvarima, bićima i duhovima u otajstvenom i jedinstvenom Božjem svijetu našao se i 94-godišnji Momir Bilić iz zaseoka Dubrava u Civljanima koji je ovu priču iz "Prosjaka i sinova" samo malo dopunio sa smrekovim bukarama, nekada nezaobilaznim predmetom svakog domaćinstva.
Stari zanat
- To me pratilo od djetinjstva. Svaka kuća imala je po dvi, tri bukare. S njon si liga i diza se. Pilo iz njih i umivalo se. I tako gledajući starije, ubrzo sam ispeka zanat. Ne znan ni sam od kada ih radin. Onda doša nesritni rat, pa sam se malo pogubijo. Čim je sve završilo vratio sam se u svoju trošnu kućicu i nastavio sa starim zanatom. Sve što vidite, svaki taj dio, sam sam ručno izradio. Drvo za obradu je potrebno sušiti minimalno pola godine i ako ti uspije. Onda kuvaj, zavrči, izvrči, diljaj i radi po cile dane i noći. Najteže mi je upaliti motornu pilu. Neman više force, a nema van ko pomoć. Zamolin digod našeg načelnika Petra i on odma doleti. Kresni pilu i ode. I ja pilam dokle god ima kap goriva.
Ne smin je ugasit, jer ko će mi je opet upalit. Nigdi nikoga u selu samo ja i vukovi. Uvečer naložin vatru i nako uz svijeću glanjcam bukare šmirk papirom. Da je bar neko blizu da možete popričat, požaliti se ili pohvalit…, ovako sam samcat. Ali brzo se pročulo za bukare iz Civljana, pa krenula prodaja.
Nekada bi štogod i proda za novce, a danas samo u naturi. Ja kupcima bukare oni meni stolitar vina ili prase. Zavisi od količine.
Najviše ih je otišlo put Zagreba. Za izradu jedne, potribno je barenko dva dana, ne računajući one puste misece sušenja i sječu po šumi. Svi bi oni na koncu džabe, al' toga više nema ni u stare babe - veseo je Momir ne krijući radost zbog našeg dolaska.
Nije baš da mu često navraćaju gosti. Jedini je stanovnik Dubrave iz kojeg se većina stanovništva iselila nakon završetka oslobodilačkih akcija Hrvatske vojske. Za bukare kaže da mu je to ujedno i razbribriga. Kada je završio onu ondašnju vojsku htio je biti milicajac, ali roditelji - ni čut.
- Uvik su me sputavali. Ne u miliciju da se ne bi zamira ljudima. Oću za lugara, opet ćaća ne da. Bio je dobar, ali tvrd čovik. Nikada se sa nikim nije posvađa ni pripričio. Tako je želio da i ja budem. Dobar i pošten. Onda kada nemaš zanata radiš svašta. Mučio se, školova dicu, a šta sve nisam radio da bi preživio, ah to su jedna druga vrimena - vrti glavom barba Momir, rubeći bukaru šmirk papirom.
Maskirani običaj
Opet kao najupečatliviji dio svoga života spominje vučarenje. Stari je to slavenski maskirani običaj po kojem su mladići u skupinama hodali po naseljima noseći ubijenog vuka i na njega dobivali razne darove.
Legenda kaže da su ophodnici hodili u skupinama od tri do četiri čovjeka, nakon što bi ubili vuka, oderali mu kožu, nataknuli na kolac napunili slamom i okitili svilom, vunom i šarenim papirima.
- Odili bi odavde do Maovica. Selo po selo bi obasipali pismom. Znali bi misec dana nosati vučju kožu.
Ljudi bi darivali. Kogod slaninu, drugi komadić mesa, vina, košulje…, svakog blaga. Onda na kraju tog ophoda napravili bi pravu gozbu.
Cilj je svakako bio dobro se pogostit, ali isto tako i "spriječit" vuka da prilazi domovima i torovima. Jer onda nije bilo plodova mora ko danas, već isključivo plodovi tora. I di onda neće davati. Davala je i najveća sirotinja jer se smatralo da je bolje dati vučaru, nego vuku.
Poticali smo ih i pismom da vuku poda sočice, varice, jarice, vunice, junice i slaninice i da ne silazi s planine jer bome nije dobar kod kuće. Eto, to ti je cila priča o meni kao izađivaču bukara, vučaru, nesuđenom milicajcu i lugaru.
Sad ti izaberi šta ćeš napisat, do tebe je - zaključio je svoju životnu priču ovaj vitalni starac iz podnožja Dinare.