Da čeljade pozdravite s "Dobar dan" i upitate ga "Imate li vi kupusa u glavi", more bit da bi se i naljutilo, pa i pobilo s vami, ali kad to upitate Ivana Eleza, onda ćete kao i ja dobiti odgovor: "Iman, iman, kako ne bi ima. A mogu van ga i mukti izribat! Ubacin van glavu u ovi stroj i ne tribate se mučit više s njon!"
Na Ivana sam naletio točno na ulazu u drnišku Poljanu, di u svojoj kombi-trgovini čuva stari vlaški i zagoranski običaj. Koji kaže – ne čekaju se ni zima ni Božići bez kisela kupusa. A da bi se ukiselilo kako triba, njemu triba najmanje dva miseca, jedno 60 dana – znači, ovih je burnih dana krajnji rok da to iđe u bačvu ili plastiku na kiseljenje. A još Ivan daje i besplatnu ricetu za kiseljenje.
– Čuješ, kolko ti mećeš soli, da se ne pokvari? A ja ti mećen 2,5 posto na ribani, a pet posto na glavice. Ti to odvojeno, a ja bi zajno kiselija. I ribani, i glavice. I još ja metnen dunja unutra, metnen papar, teke kokuruza, da ima lipu boju... – govori nam Ivan Kević.
I nudi novo pitanje na pitanje koliko ima godina.
– A šta vi mislite? 75? I još 10 na to. Evo, 85 punih! I još napravin 35 kili kiselog kupusa svake zime za nas četvero. Za sina, nevistu, mene i ženu. I ona je bila Pilić, ki ti, samo nije s Mirlovića, nega je od iz Brištana. Eto na! – veli meni Ivan.
Još će ispast da smo i rod, jer mi je mater curski bila Kević. Čekaj, kako ono još zovu ovi ribani kupus u Drnišu i okolici, pitan ja, a Elez uginje ramenima.
– Jel karaut? – pitan ja, a drugi mi dobaciva: – Šta se ti praviš da ne znaš, pa ispitivaš čovka ode. Ki da ti ne znaš! Ne bi reć da si iz Beča, a na karautu se odgojija. Seljačina gora neg iko ode – veli mi pajdo, al neće se slikati, nit daje izjave, jer veli – nismo ista opcija. Poštivan! I bilužin novi recept za kiseljenje – deset deka soli po kili, teke kokuruza da bude boje, i malo lovorova lista za mirlis. Ima sad kupit one boje prehrambene, ali vrti glavon moja sugovornica:
– Neću ja oto... meni se od kokuruza žuti ki zlato. A kurkuma? Ma kakva, kako ste rekli, ta kuma... Još da mi je dat one prirodne drvene bačve, a ne ovi rosvajd šta je dalo sada. Nema od njizi ni vina ni kiselog kupusa. A ni rasola pravoga! Znate li vi šta je to rasol? To je voda od kiselog kupusa. Znate li vi da je jedna mala bočica toga rasola, onda još dok san ja bila u Njemačkoj, bila pet – šest maraka. A ima tome oho-ho godina – kaže meni gospođa Ana Škorić, koja je kod Eleza stalna mušterija.
A naš Ivan Elez, zvani Zeki, iz Ružića, živi je svidok da nije cili Drniš u bajla-bajla i prndecu, ki šta mi pišemo, u zip lajnu, kanjoningu, aprtmanin i cimer fraju. Ima ode još naroda koji ore i kopa ki naš Zeki, čiji je kupus iz Petrova polja najbolji u Drnišu.
Koja je sorta?
– Nije varaždinac, to je sorta bravo, nizozemska, al je zato zemlja naša, prava iz Petrova polja. I ja ti toga uzgojin jedno desetak tona, desetak tisuća struka posadin. Ima nas par, dva – tri šta to još sadimo, ja san najveći...
I kako iđe?
– A iđe, još dok ima ovo starijeg naroda. Ovi mladi to neće ni da idu, a kamoli da kupuju. Ove neviste najvole kad vidu u centrin da piše "akcija", trču ki na sol... Neće u mene, ne boj se, neka je u mene akcija vajik, tri kune kil, mukti ribanje...
Oklen Ivanu mašina, za koju odma vidiš da je "Made in SSM", odnosno "sam svoj majstor"? Napravija mu je, veli, prijatelj, u Sinju. Jesi vidija, a ja mislija da su se tamo samo koncen bavili u "Dalmatinki", a oni ovakve strojeve ižinjavaju. Ki da su Japanci ili Korejci iz Samsunga, napravija mu je prika ozada i dodatak za vrtit korijen, provučen kroz plastični kajin, iliti lavor... svaka zgoda.
