Kako mi je Parona učiteljica, uvik vidin da dica s prolića pišu o pupanju, o cviću, o lastavicama, pišu o ljubici i visibaban. Upućenija dica znaju pisat i o šparogama. Meni je uvik bilo zanimljivo zašto ne bi dičji sastavi umisto sa ljubicama i maslačkom, počeli s kupusom, salatom ili ravanelama.
U proliće se i oni bude i oni su onda isto punopravni vjesnici prolića. Zašto bi proliće bilo rezervirano samo za elitu, samo za cviće? Sukladno naprid izrečenom stavu, zašto i muški ne bi ženskin umisto cvića darovali eto, metimo reć, busen salate. Lipa je za vidit, a korisna za pojist. Ružu ili aranžman skupo platiš i poslin kad uvene sve baciš. Ja ne govorin ovo bez veze. Ja san naresta u jednoj "civilizaciji" skroz drukčijoj di su važila neka sasvim druga mjerila. Moj ćaća nije nikad materi kupijo buket cvića niti mu je to palo na pamet. Kad si sirotinja, osnovno je priranit se. Zato ja reče ono maloprin o salati.
Gribak i sadač
U to vrime kad san ja resta, malo koja kuća da nije imala bokunić vrtla. Tako smo i mi imali vrta, a sad ga više nemamo jer san ja naziđa u njemu kuću. Dok san bijo malešan nisan ništa ni moga radit. Čim san se malo pojmijo, ćaća mi je da motiku i ošli smo skupa u vrta. On je zamano dvaput i reka: Evo, sad ti nastavi, vako se radi. Tako san ja nastavijo sve ostale godine. Uz motiku je ima ka pribor i gribak, komad lime od spljoštene žlice kojim se gratala zalipljena zemlja s motike. Obavezan pribor bijo bi i sadač, komad štapa s ručkom kojim se bužalo rupe u zemlji za stavit sadnice. Najčešće je to bijo verzin. Uvik isti. Nagleda san ga se za dva života.
Kad bi i posadijo cili vrta, moralo ga se zalivat. Svaki struk po jedna ćikara na dan i tako svaki dan. Onda san se zareka da nikad neću bit vrtlar. Svaki pedalj u vrtlu bi se iskopa, u svaki bi se nešto zasadilo. Kad sve zbrojiš i oduzmeš, koristi je bilo. Kakio smo uvik držali prasad i kokoši, i đubra je uvik bilo. Mi bi znali razminjivat verzin s ljudima u komšiluku šta su imali više kumpira. Ukraj vrtla mater je imala par grmova cvića koje se bralo samo za groblje. Zumbul, jorgovan, crveni i bili, divota jedna, a još i fijola sa svojim zlatnim bojama. Imali smo i ljiljane ali njizi mater ne bi bralanega bi poslala za u crkvu kod Svetog Ante jer je to cviće svetog Ante. Uza zid, u vrtlu, bila je jedna murva, vinika, crna smokva i bajem. Sad dica skoro i neznaju šta je murva, vinike niko i ne obadaje. Sad su u điru kiviji, kake, avokadi, kumkvati i drugo slično voće. Kako je onda bilo i dosta blaga, uvik je po cesti bilo i balege šta smo mi karijolan kupili i bacali po vrtlu. Sve je bilo, kako to sada reču, ekološko, bez prskanja. Kad bi se i pojavile jajašca zlatice na kumpirin, nisi ih prska nega tribijo.
Pametni fra Karlo
Onda je, teke po teke, počela prodirat u nas skroz druga civilizacija. Počeli su se zapuštat vrtli. Država je odredila da u gradu ne smiš držat ni prasad, ni pulastre, po vrtlin počele se ziđat kuće. Za struk selena ili petrusimena mora si ić na pijecu. Mater ih je znala zasadit u pitare. Parili su ki cviće bez cvitova. U Petrovu polju, kad bi bijo đir od jematve, bila bi gužva. Svi ljudi, osim mog ćaće, imali su vinograde. Svi bi rekli, moje je vino najbolje, divota jedna. A bir, po desetak sorti. I šta piješ? Paštroć.
Sićan se dobro jednog razgovora s mudrim čovikom, fra Karlom Krolom. Bijo je župnik u Petrovu polju. Kaže, naši ljudi na jedinici površine imaju, primjerice, trista kili kuruza. I još reču kako je kuruz ukusan i sladak. Ma briga praseta za okus. Njemu je bitno da ima dosta. Ja sam im ponudijo da ću im odnit zemlju na analizu i odabrat koju sortu mogu sijat. Kad smo kod nekih to i napravili s pravim hibridima, onda su s one iste površine imali i po tonu. Odma su rekli: Svaka čast, Oče. Vidili smo mi da si Ti pametan čovik. Tako je bilo i s vinogradima. Nađi čoviče pravu sortu za zemlju koju imaš, pa ćeš vidit. Sve je to polako išlo.
Desilo se nešto šta ljudi u zafrkanciji reču "irski sindrom". Spominja sam jedanput ženine stričeviće. Dok in je ćaća radio vrta i vinograd sve je cvitalo i bilo je svega. Kad je stari klonijo, oni su se počeli faliti kako se u njizi sve zeleni, ki u Irskoj. Lipa zelena boja, prekrasno. Kumpira nigdi, kupusa, kapule, luka, nigdi ništa. Samo trava. Jedne godine dok je stari još moga, imali su šezdeset i pet stolitara masta. To in nije doteklo do novog vina. Ja san ih zato pofalijo, svaka čast. Taj irski sindrom sve se više širijo. Ima sam nekoliko dobrih znanaca šta nisu bili kadri pronaći svoje parcele i vinograde kad su im roditelji umrli.
Vridni Kulušići
Uđeš u dućan, španjolska jagoda, japanska jabuka, taljanski matovilac, poljsko i nizozemsko meso, cukar iz Brazila, banane iz Ekvadora, avokado i kumkvat iz Kolumbije, pistaći i kikiriki iz Turske, bajemi iz Amerike, datule iz Tunisa. Svitu moj, kud smo zašli? I sve to šta san nabrojio, sve je to, ne više prskano, nega tretirano. A i ovaj "irski sindrom" ka da je bijo znak masovnog seljenja mlađe populacije, onog šta najviše vridi, u Irsku. Kad s Moseća čovik vidi Petrovo polje, sad se sve zeleni. Tu i tamo poneka uzorana njiva.
Tu, ukraj Polja ima svoju zemlju obitelj Kulušić. Glava kuće, Ive, rodom iz sela Ključa, zadnja pošta Drinovci, njegova vridna žena Milena s Radonića i njijova dica Martina, Marija, Matea i sin Antonio imaju svoj OPG. Još je pokojni Ivin did Lovre kopa vinograd na Miljevcima u kanjonu Čikole, a i Ivin ćaća Mate. Nije onda bilo freza i traktora. Magare, vučija, motika i žeži brajo.
Tako svaki dan, tako cili život. Smokve se nisu ile nega sušile i prodavale. Vrimenom su kupili zemlje u Polju, di nema kamenja i di moreš lipo orat. Priča nam gospođa Milena, majka odraslih kćeri šta se školuju na fakultetima, kako su ona i čovik joj 2004. ostali bez posla. Počeli su u Polju s pamidorima, paprikom i čantrunima. Vrimenom su došli do priko dvacet artikala. Nabavili su i svoje strojeve i počeli čitat i knjige. Njezin Ive posta je pravi stručnjak u svom poslu. Sve bi mu to bilo bez veze da on nije i vridan čovik. Sića se Milena, i lagano se smješka, kad su prvi put stavili foliju na njivu, kako je svekar Mate komentira: Ma šta to radiš, Ive? Ko je vidijo da paprika iz najlona reste? Kad je vidijo konačan rezultat, finu krupnu papriku, nije više riči reka. Ive je instalira i sustav kap po kap, polaže foliju, uvik nešto ižinjava. Pitan ja za zelenilo, spominjem irski sindrom.
Lipo se zaradi
Gospođa Milena kaže: Ima doli u Polju oko nas dosta obrađene zemlje, već je niklo i žito, sve se zeleni. Morate znati da ima puno livada koje ljudi namjenski drže zbog trave jer imaju dosta stoke, dosta krava. Triba to i naranit. Spominje Milena zanimljivu stvar. Davno prije tikve su se sadile i trošile samo za blago. Sad je i to "in". Kažu, zdravo, ekološki, ma krasota jedna. Moj bi ćaća reka "u me uć neće". Rič po rič, vidin ja da gospođa Milena zna sve o poljoprivredi, isto ki nježin Ive. Fali se ćerima da oće pomoći, priskoči i jedan zet. Sin Antonio nikako neće, da se u nogomet i sa sedamnaest godina igra u Doška. I on ka i sva ovdašnja dica sanja Poljud. A ja, kaže Milena, sebi zaradin plaću, dikod lipu, dikod lipšu, ali nikad nisan u minusu. Svima bi rekla: Ako oćeš imat, moraš puno radit. Ja i moj Ive ćemo vako dok moremo, pa šta Bog dragi da.
Ja sam osta malo zatečen. Prida mnom žena šta sve zna o poljoprivredi, a ja stručnjak kome je vrhunac tehnologije bila obična motika, gribak i sadač. Još nešto nam je naglasila gospođa Milena: Da bi bijo poljoprivrednik, da bi radio zemlju, to moraš stvarno volit. Ni u jednoj stvari bez ljubavi nema napretka!