Dalmatinci su se turizmu naučili od - tovara! Naši reporteri kod Ive Malog Gracina, legende primoštenskog ‘Krča‘

Znate li vi, svitu moj, od koga su se Dalmatinci naučili turizmu? Od tovara! E, je, baš od njih! Jer, prve šolde od turizma u ovoj našoj lipoj, povišću pritrujenoj pokrajini baš je magarac učinija. Bija je zapravo i preteča selfija. Nema Slovenca, Austrijanca, Švabe, Čeha i Slovaka koji u svom takujinu ne čuva prvu sliku iz ditinjstva, s mora...

Ćaća, mater... i on, na leđima tovara. I oni šta slikaje, koji govori: "Zapantite di ste stali. Da se znate poslin pripoznat, koji je koji. Koji čovik, a koji tovar!" I pokaza svome gazdi da mu se to više isplati nego pute, laze, pizom dupsti, zajedno sa svojim magom, i škine konkulavati...

Bolje dinar u ladu nego dva na suncu. Bolje euro od turizma nego kuna od grozja i maslina. Da bolje! A sedan – osan puti bolje! Tako da kad danas vidite po Primoštenu i njegovim stanovima svega blaga božjeg, apartmana, kuća za najam na dva, tri poda, bazene, nećete puno pogrišit ako kažete – sve je to naš vridni čovik napravija. Uz pomoć svog tovara. Kao ekonomskog savjetnika. Koji ga je prosvitlija i otvorija mu oči. Pogledaj mene, čoviče! Cili život radin, oren, kopan, teglin, nosin. Radin ka konj! A nikad mi nije ka njemu. Izin ono šta njemu pritekne, napijen se od onog šta njemu ostane. Zato, nemoj me više tirat radit. Biće i meni i tebi bolje. Više moreš od slikanja s menon zaradit i više ulja, vina i rakije prodat nego da ih pridaš u šibensku vinariju, i čekaš da ti to plate za dvi, tri godine, kad se site, ako u međuvremenu ne odu u stečaj.

Prvi influencer na svitu

Tako je magarac, priko crno-bilih slika, posta prvi influencer na svitu, iako onda nije bilo Youtubea i ovi moderni društveni mreža, priko kojih su se mogle "šerat" i "dilit", nego su se vadile iz takujina i pokazivale iz albuma kad bi ti ko doša u goste. Odonda se u nas kaže da više zna čovik i magarac nego čovik sam! Šta bi rekli Kizo i Plenki u jednoj od svojih sad već čuvenih polemika – "The rest is history".

Demonstracija izrade samara koji se izrađivao isključivo od samog drva, a i alat je bio klasični onaj ručni

Ante Baranić/Cropix

A prije tog vrimena, i samar je bio visoka tehnologija, ka danas, šta ja znam, automobilska industrija, Mate Rimac i njegovi električni automobili. U dvor dida i ćaće našeg domaćina Ive Gracina, poznatijeg kao Ive Mali, dolazilo se kao u Rimčev kampus, uzet mire za tovara, kako bi mu se napravio samar. Zato se ni Ive nije puno iznenadija kad je vidija nas dva, mene i mog vjernog kolegu, fotoreportera Antu, u svom dvoru. Kakvih je njemu sve tovara ode dolazilo, nismo ni nas dva najveći!

- Evo, sve će vama Mali Ive kasti! Od čega se samar sastoji, od dva dila, ovog drvenog i ovog donjeg, mekanog, koji ide tovaru na leđa, da ga ne žulja, i zove se stilja. Ovi drveni dija opet se sastoji od dva dila – od hrstaca i glavića, i prišnica koje ih vezu. I ništa tu nije bilo metalnog, nego se sve to spajalo s drveton, drvenin klinovima, koje smo mi zvali šćike! Isto tako, na samaru imaš konop i praće, a ovo šta se ispod tovara vežije, priko droba, zove se poprug! Da se samar ne iskrene. A ovaj dio šta se stavlja ispod repa, odnosno guzice, to se zove - pofe. E, tako! - govori meni Ive kojem ja sve virujen jer on je istodobno i duša primoštenskog "Krča", udruge građana koja čuva i njeguje stare primoštenske užance i običaje, bez kojih ne može proći ni jedna fešta i fjera, ni jedan blagdan Gospa od Loreta.

Di god se ča lipo, smišno i zabavno dešava, potvrđuju mi to i njegovi prijatelji i mještani, Anđelko Đeka Babačić i Lorenta Fuštin, tu je Mali Ive glavni i (ne)odgovorni, veliki funcut i zafrkant. Čovik od društva i za društvo. Ali i izvor dragocjenih podataka. Eto, šta se stavljalo u stilju?! Je, biće da je onda bilo pamuka, bumbaka, jeftinog iz Kine, ka danas, kupiš u Ofertissime ili Pepka punu vriću za deset kuna?!

Ivo Gracin pokazuje jedan od glavnih alata za izradu samara

Ante Baranić/Cropix

Stavljala se slama, ali ne bilo koja, nego slama od raži, koja se samo za to, specijalno za samare sadila. A unutra bi se još napravile i dvi, mi bi zvali pečenice, isto od slame, da beštiji šta bolje upanu u škinu, da je jadnu ne žuljaju! Eto, tako! To se radilo tačno po miri. Ka u krojača, da mu se napravi drveni đilet! Za svakog koji je dolazija moj pokojni otac i did imali su mire, dužinu, širinu. I kad bi doša čovik, nakon pustih godina, po novi, nije tribalo ponovno uzimat mire, nego bi dida izvadija libar i u njemu je sve ima – svakog i po imenu, prezimenu, i po tovaru, i po nadimku.

I kad bi se novi samar napravija, onda je unutra bija jedan valjak koji bi se umetnija, s unutrašnje strane, i to bi se držalo prvih desetak dana i ne bi se smilo prtiti na tovara veliki piz za to vrime, dok taj samar ne sidne na svoje misto – priča Mali Ive, a moj kolega Ante uzdiše: "Gospe moja, je se u onom sistemu vodilo računa o svemu, a najviše o radnom narodu. Ni tovare se nije smilo eksploatirat kako je kome palo na pamet!"

Tovareće mliko za koronu

- Ajmo mi dalje. Znate li vi, novinari moji, od čega se radija samar? Nemate pojma, je li tako. Od koprve! Ali, nije to ono šta žeže, nego tako mi Primoštenci zovemo fafarinku, koštelu. I tribalo je znati kad će se ona kidati, odnosno brati, pilati. A to je bilo isključivo u vrime kada je ona najboja, između Velike i Male Gospe! Znači, u tih dvadesetak dana! Šta si upila, upila si.

Išli bimo po cile dane po primoštenskom, rogozničkom, grebaškom, po vlaškom, zagori, po cile dane bi tražile koprve. Nije onda bilo auti, nego pješke, s mazgon, po cili dan, sa pilama na potezanje, velikim ručnim šegacima. Nije onda bilo štilovki i motorki! Šta bi naša u štađunu, naša bi. I točno bi znali i dida i ćaća na koju ćeš dimenziju ispilati prišnice, za hrstac, za glavić.

+

Ante Baranić/Cropix

Ako je prišnica metar, pilalo se desetak centimetara više, tako da kući može poslin pilati, obrađivati u fino. Išlo bi se s desetak mazgi, i sve se dogonilo ode, u dvor, di se sušilo, godinu ili dvi dana, jer se s friškim drveton nije moglo raditi. Tesali bi ga teslicom, pilali ga na banku, a prišnice bi, gornje i donje, krivili i savijali, najprije bi ih grijali, da ne puknu, pa bi je fiksirali i držali tako jedno desetak dana, dok ne dobiju željenu formu.

Pipav je to, i težak, precizan, pravi zanatski posao bija - kazuje nam Ive. Nije ni čudo da ga danas više niko, ili malo ko radi. A i magarci, odnosno tovari su razvicjani. Drže se i po Primoštenu ka kućni ljubimci, zajedno s malim puladima. Ili da bi im familija i dica, ka u Darija Gruje, imali tovarećeg mlika, koje je puno dobro za kašalj i ine respiratorne probleme, a neki ga piju i kad se rikuperavaju od korone.