Dželalijini Doci, između Budima i Svinjaka, u Grudinarima nedaleko od Unešića, davno su ušli u narodnu predaju– 'Nit imade zemlje do Dželalijina Doca nit divojaka ki šta su Braičinke!' - još pamte stari da se govorilo u Zagoru. E, sad šta se tiče cura u Braica – nemam pojma, s njima se nisam petlja, pa da vam mogu reći kakve su, al' vam zato iz prve ruke mogu reći da za Dželalijine Doce ništa nisu lagali. Tamo su pomidore – rajčice, rajsko povrće – takve da bi zmija još jednom i Evu i Adama s njima prevarila – stoje ki jabuke!
Uostalom, ako ne vjerujete meni, vjerujte mome kolegi, fotoreporteru Anti Baraniću. I njegovim slikama. Dok mu ih je Ante Rajčić, njihov vlasnik, ponosno pokazivao. – 'Vidi ih zenzo, kolike su!' – moj Antiša je zabrinuto se uspuhao – 'Vidin, zenzo, stoje ki moja glava. Sve me stra da mi neće stat u objektiv kolike su! – govorio mu je Ante. Pa ga namištao – 'Nu, molin te, klekni me ode, stani mi tamo!' – 'E, moj zenzo, polako. Bi ja da je meni 47. I klica, i noge diza. Ali, meni ti nije 47, nego ti je meni 47. godište.' - govorio je Ante Rajčić Anti Baraniću. Koji je 1942. godište. - ' 'U zenzo moj, nije ni tebi lako. Ti osandesetu goniš!' - sućutno su pričali jedan s drugim.
Dva kralja
Kralj novinske fotografije Šibensko-kninske županije i kralj pomidora sa šibenskog pazara, prva rajčica Šibensko-kninske županije, Ante Rajčić. Iako, veli nam, ne smimo ni Rajka Konfortu zaboravit, kolegu njegova iz Biskupije, kojeg jako cijeni i štuje.
- On je jači od mene po pomidorima. Ne mogu sa ja s njin mirit, kako ću kad on ima cilu rijeku vode iza sebe. Nije on u kršu ki ja. Al da se ni ni ja ne dan – ne dan se. Šta se kvalitete tiče ne klanja se nikome!
- Ode ti je tri i pol metra zemlje, nigdi piljka nema! Viruj meni, ode san ti ja kopan bazen za vodu bageron. Priporučivali su mi ljudi da jagode sadin, jer ima i šume teke, taman je za njih dobro. Al, ja pomidore ode sadin! Koliko ih iman? A vrag ih je brojio, ja mislim oko tisuću komada da ih imam, a imam ti još i paprika oko tisuću komada, ajmo reć da ih je toliko. I zelenog fažola ti imam, olovke, vidi ih što su lipe! Divota! Aj, reci pravo. Slikaj, Ante, neka narod na šibenskom pazaru vidi kad pita je li ovo tvoje, da je. Da nema u Ante ni laži ni prevare. Da Ante prodaje samo svoju robu, sa svog OPG-a Bojelić, da nije ni švercer ni pritrgica!' - veli nam Ante kojeg poznaju svi na šibenskoj pijaci, njega i njegovu gospođu.
Prodaje on i sadnice pomidora, i po tome ga znaju, ima i plastenik svoj, pokazat će nam poslin, ali, sad će nam ispričat to vezano za sadnice:
– Prošle san godine dobro proša to vezano za sadnice. Narod se, čini mi se, bija pripa ono u koroni da će krepat od gladi, da neće imat šta ist, da neće bit ništa kupit, pa su najali svi orat, kopat, sadit. A ove godine san izgorija sa tin sadnicama, osta san ti kratak dvi tri iljede eura sigurno, nisan niti pokrija trošak. Tako da ne znam oću li dogodine taj sport prakticirat, oću li sadnice sadit samo za se, il' ću imat za prodaju. Ne bi tija lagat, ni od jezika činit lopatu! - veli nam Ante.
Koji je na šibenskoj pijaci bio godinama poznat i po svojim drškama, držalicama za ručni alat – motike, sikire, lopate, lašune. Sad to slabo iđe.
- Ja san ti žrtva svoje kvalitete! - smije se – Pravija san puno dobro, pa drvo nije pucalo. A i oti šta su s njima radili nisu baš bili arumasti! A ko će ti radit nega mi, sve staro i u penziji. Ne triba mlađariji drško od motike. Ono ti od njega biži ki da koronu nosi! - uvijek se doima dobro raspoloženo naš domaćin, zarazno dobre volje i osmijeha.
Nema tajne
Takav i mora biti onaj koji se bavi proizvodnom uslužnom djelatnošću, koji proizvodi i prodaje na tržištu, iđe među ljude. Šta je narod briga na koga si se ti naljutija, kad si liga i kad si se diga?! A gladi se Šibenčani ne moraju bojat dok on radi. Ima u Ante robe za pola Šibenika!
- Koja je tajna? Nema ti ode moj Piliću, nikakve tajne. Ja ti ode na svojon njivi, sve znan po imenu. Ovo ti je paprika mađarica, šorok šari, a ova mala – ovo ti je sorta istra. I svak oće čut tajnu, i misli da ti šta kriješ od njega kad mu rečeš da triba radit oko nje, pazit da ne oboli, davat joj prihranu. Ja san tu metnija kap na kap, zasadija je pod crni najlon da ne reste ispod nje korov, da ne iđe bolest, da mi je lakše obrađivat. I sad kad to rodi, pa kad sazori, onda ti tute imaš brat, ima tu sto metara dužine – a nekom je i to teško, brati, doći na gotovo!' - priča Ante, a ja ga prikidan potpitanjima.
– A šta ja znan koliko toga ode ima? Kako kad! To more priko noći obolit, pa baci sve. Ili da se zakiši, pa sagnjije, nemaš jopet ništa. A bude i krupe! Zato, da bi zaradio, moraš i uložit, nema ti druge. Moglo bi se od ovog, od poljoprivrede živit u našoj Zagori, moglo bi se još naroda s ovim bavim, samo da je organiziran otkup. Ako ja uberen dvista kili robe, a pola vratin kući ili bacim blagu, nema od tog ništa. Ovako, teško da će se mlađarija s ovim bavit, jer to znači biti rob. Ja i moja Zorka, ona je godinu mlađa, ona je 1948., u ovome smo sami. Dica imaju svoj kruv. Imamo dva sina i ćer, i devetero unučadi, vala Bogu. I dičimo se s njima. Samo zbog njih držin ovo desetak ovaca da imamo zavrtit janje kad nam dica i unučad dođu, kad se skupimo.
Onda se zaborave sve brige i umor. Ništa ti nije teško jer znaš i vidiš za što živiš i za koga se mučiš. I da njima bude bolje nego je bilo nama. Ujutro na pijaci prodaješ, popodne radiš, uvečer bereš ili rano ujutro. I tako iz dana u noć, iz noći u dan. Takva ti je poljoprivreda. Nije da se mi žalimo, sačuvaj Bože, ali da je lako, nije, nego je vako kako ti Ante govori!' - priča nam naš sugovornik u jednom dahu.
Nikad ništa glupo
A ja ga uživam slušat, ne prekidam ga, jer reka bi stari svit da govori ki vratar, ki biskup kad čita pištulu s oltara.
- 'Znaš šta, Zdravko... - šaplje meni moj Antiša.
- Šta? - pitan ja.
– Jesi primjetija jednu stvar? Kad iđemo po selima, kad slušamo ljude koji žive od zemlje, od svog rada, uvik čujemo koju novu, pametnu. Nikad ništa glupo, pokvareno, bezvezno. Niko ne govori protiv nikoga, nego uvik samo o svom poslu. Gospe moja, koliko bi mi svi, koliko bi cila Hrvatska bila bolja, pametnija i bogatija, samo da svi skupa malo više radimo, da se uvatimo onog šta imamo i šta nam je Bog da...'