Sa ženama nikad nije dosadno. Dok su mlade, lipe i zgodne, onda oće da ih voliš zato što su - pametne.
- Ti mene uopće ne slušaš, samo ti je jedna stvar na pameti! - rečenica je koju skoro svaki od mojih punoljetnih čitatelja zna napamet. A kad ih počneš slušat, kad ti ta jedna jedina stvar šta je na njoj bila sađe s pameti, tek onda ništa ne valja.
– Ti mene uopće ne primjećuješ! Jesi ti uopće vidija da san se ošišala?
- Jesan, kako nisam! - lažen, da ne kažen seren, kao jato pataka. Al ne predaje se majci ta tek tako: - Kad si vidija? Još jučer? Lažljivče! Koji si ti lažljivac!
- Ja da lažen? Pa ja od istine živin, cili život. Ne lažen, stvarno san vidija da si se ošišala! Samo šta ću o tome uopće pričat. Ti si meni uvik lipa. Ka da je to neka novost! - ne odustajem ja, zasran već sav do vrata, al jebi ga sad, di si tu si, nema povlačenja. Samo gledaj neprijatelja ravno u oči, ka Kolinda Milanovića, ko fakir kobru naočarku koja sva napuvana leluja oko svirala. Moli se bogu i nadaj najboljemu: - Znaš kako znan da lažeš! Zato šta se uopće nisan ošišala!
Velike kuvarice i veliki meštri
- Aj, ća! Jebi ga, ovo je neobranjivo, neuhvatljivo. Ovo iđe u devedeset, ni stativu neće liznit. Ka Alessandro Del Piero iz najboljih dana! Ne bi me ni Alisson Becker, ni Gianluiggi Buffon zajedno, izvukli iz govana, iz septičke jame u koju san upa.
- A dobro, onda si se iščešljala, zalizala, metnila gel, šta ja znan šta. Ka da san ja frizer pa se razumin u te stvari. Nekako si mi drugačija!
- Naravno da san ti drugačija kad san te natirala da me pogledaš. Inače me niti ne primjećuješ! Dobro da si me i pripozna! Još malo pa se neš sitit ni da si oženjen. Ionako kao momak živiš! Di si sinoć otiša vanka, nisi se ni javija!
- Bija san dežuran!
- Eto, šta san rekla! Momak, ka da je u školi! Dežuran! Svaki drugi dan! I danas biće isto?
- Nisan, danas san osta na piću!
- Na piću? A šta ja ne bi znala ić na piće?
- A ko ti brani?
- Ko mi brani? Pamet mi brani! Ko da san ja ti! Pa ne mislin ni o kući ni o kućištu. Triba oprat, skuvat, spremit, Božić iđe, Nova godina. A ni kolač još nijedan nisan napravila!
- Ma šta će ti, ljubavi, kolači! Ti si moj kolačić! Ne triba meni ništa slađe!
- Ne triba, ne triba, dok ne ogladniš! A onda satareš sve šta nađeš po kući! E, da je meni takva pamet, pa da se odmorin bar priko ovih blagdana! - sipa ona to ka iz rukava.
Svitu moj! Nema gore stvari nego kad ženske infišaju da su velike kuvarice. More bit da je jedino gore kad mi muški infišamo da smo veliki meštri. Pa zaseremo sve po kući, potrošimo više nego šta bi nas došli meštri – ma šta će nas ko zajebavet, učas ćemo mi, muka li je to... I na koncu, ka u onoj reklami: – A šta sad? E, sad zovi HAK. Tako i ona – kil orasa, kil bajama, lješnjaci, pusto maslo, jaja, kokos, pusti trošak, sve usrano, brašno se lipi po stolu, ulje, mikseri ka da beton miša, po svin tećama glazure, ka da će pločice u kupatili lipit, ili bar fugirat, karte od ricepata, na sve strane, da ko joj je dira, sad je tute bila, pa puste falinge:
– Aj, trkni mi u dućan po vanilin cukar, molin te. I nemoj se vratit s praškon za pecivo, ka i zanji put! Doktor Oetker, jesi čuja! I nemoj srist nikoga u ‘Harmonije’ doli, pa sist s njime na piće, molin te. Šta ja znan koga, uvik ćeš ti srest nekoga. Obično nekoga koga nisi vidija pustih godina.
Vatreni lakat
A lipo san onu malu u Tommya pita prid Božić, na Badnji dan, oću li odmah kupit prašak za pecivo, šta je ti dan bija na akciji, ili ću čekat da me žena pošalje na Staru godinu, u pet manje kvarat, 15 minuta prije zatvaranja, po još ponešto...
- Svejedno ti je. Kupija ti ne kupija, opet će te poslat. Falit će nešto drugo! - rekla mi je mala. Pametnija od Salamuna. Ma vraga Salamun, žensko je, ka i ova moja. Ista je to tvornica, ista tipa, samo godina proizvidnje druga!
I onda, naravski, na koncu, ne ispada to sve, oti vražji kolač kako je ona to zamislila, ka na slici, pa je sva ljuta. I neurozna. I svak joj je kriv. Prvi ja, jer san joj najbliži, pri ruci:
- Ništa mi se nije doli na podanku ispeklo!
- Ma, je, Miško! - tješin je ja sa fotelje: – Je, je, a on ga nije ni vidija! Ka da san ja ćorava!
- Ma nisi ti kriva, to grijač donji ne valja! - iđen ja jopet s nemila na nedrago...
– Kako ne valja! Pa zar nisi reka da si zva Marka, pa da si ga zajedno s njin prominija! Šta jesi, ko ti viruje, lažeš dok zineš, nemoj sad da zoven Marka. Skup je bija, nije se isplatilo minjat?! Pa sad mi to kažeš! Da okrenen kolač naopako? Ma jel ti mene zajebaješ ili...
- O nemilim posljedicama svega skupa na moj seksualni život da i ne spominjem. Apstinencija totalna! Mogu bit sritan ako me i u krevet pušti. A svaki moj i slučajan doticaj s njoj rezultira ka da san u krevetu s Asanovićem – vatreni lakat. I dva para debelih hulahopki, za dodatno osiguranje! Da me vruća želja mine, ako njezina dišpet iti malo i popusti...
- Miško? - zoven ja – muk. - Miško? - proban jope...
– Šta Miško, ka da san ja mala beba, pa ti meni Miško! - reži, ali to je ipak dobar znak. Popuštanje, detant! Odnosi između Moskve i Washingtona ipak su malo zatoplili!
- Miško, kako ti ono meni kažeš, kad krenen da ću pituravat... Plati čovka!
Muči... I to je dobar znak, pa krećem dalje...: - Znaš kad ja ono dođen s kanton jupola, pa s onin četketinama, pinjelima, pa skalinama, jednin, drugima, pa onin pustin Dipi kolor tubama, pa sve otvorin, pa s bor mašinom za mišanje, pa prolijen teke...
- Da teke! - podbada me. A ja to koristin, pa se približavam i dalje. I pričam, sad ne smin stajat sa spikom.
- Da teke! I malo više, pa počnen, pa stanen, pa se uspušen, otvorin jednu pivu, pa drugu, pa mi boja bude prigusta, pa ulijen vode, pa još malo, pa mi bude priritka, pa počnem trljat po zidovima... A usput zaseren i malo namještaj...
Piture svuda, najmanje za zidu
- Da malo, zasereš ga ciloga! - javlja se ona: - Ciloga, ljubavi...
- Šta namještaj! Cilu kuću! Tri dana ja izgubin da sve doveden u red. Svugdi ima više piture, nego na zidovima! - ona priča, a ja se pritakavam, mic po mic, ko američki specijalci skloništu Osame bin Ladena.
Ovo je osjetljiva faza, jedan krivi korak, i bum... Vraćaj se, pobro, na početne pozicije, i čekaj novo vrime, iduću noć za prepad.
- Ljubavi, na koncu, nit si se ti udala za me zato šta ja iman zlatne ruke, nit san ja tebe oženija zato šta san vidija da znaš spremat kolače. Imala si ti drugih kvaliteta... I čin san izustija, svatin da san opet – zamalo – zajeba... ‘Da imala’, konju jedan, da bi li konju, govorin sam sebi... - Neprolaznih kvaliteta. Onih koji prkose vrimenu.
- Uvik si bija jak na ričima, na to se me i dobija!
- Da dobija! Čudija se šta me je dopalo! - velin ja sad već s punim rukama posla. Nećemo dalje, ipak je ovo još uvik ozbiljna, familjarna novina. U svakom slučaju, kolači i pašte su precijenjena stvar, od njih reste cukar, kolesterol i drobina. A od ljubavi reste sve drugo, i cvita...
