Kako kažu stari Latini... Nemo propeta in patria. Ili niko nije prorok u vlastitom mistu. Nema ničeg težeg nego se svojima dokazat. A moj kolega - koji mi nije samo kolega, nego mi je i prijatelj, kojeg zato zoven Kolega, s velikin K, Ante Talijaš - doživija je baš to. Dočeka je priznanje od svog svita, iz svog mista, i bija je ganut ka da su ga nazvali iz Stockholma, iz Nobelova Instituta. Jebe se, njemu, da prostite, za njega i za cilu mu Švedsku, i cili skandinavski poluotok. Al, kad te rodijak Dragi Moj Dragi prozove, da izajdeš prid jude u konobi Draži, čini ti se da se nisi zalud rodija. I da bi, da još jedanput moreš živit, sve ponovija, i sve isto napravija. Opet bija dopisnik velike novine iz malog mista.
Evo šta kaže naš slavodobitnik, kojem je ovo priznanje draže nego nagrada grada Vodica, šta ju je dobija kao dugogodišnji tajnik NK Vodica. A i lipo će mu stat u biografiji, jednog dana - dobitnik je priznanja... Atroke izvještava je s pet svjetski i olimpijski prvenstava...
Zahvalnica rodijaku
- U subotu je završija turnir u kartama, i ja san isto igra na tomu turniru... Doduše, nisan postiga neki zapaženi uspjeh, ja i moj frend Krstić pali smo u četvrtfinalu. I nakon finala, kojeg je koalicija Opet, četvrti put zaredom osvojila, ne more njih, Gorkija i Branka vrag dobiti... Igraju stvarno fenomenalno, a i sere ih karta... I nakon toga je bila svečana dodjela nagrada. I podile oni nagradu za prvo, drugo, treće misto - i znaš da su me ugodno iznenadili - prozovu oni i mene. Šta sad mene, mislin se, ja san ispa u četvrtfinalu. Kad ono, oni meni pripremili zahvalnicu. I vele, evo dragi Ante, ovo je zahvalnica šta si 20 godin pisa za novine o našemen turniru, u trijonfu i trešeti. I šta ću, ja san uzeja tu zahvalnicu, i reka - Judi moji, fala van lipa. Skoro ka jedan naš drugi Ante, kad su ga primali u Partiju, a on reka - "A šta ću reć. Sveti moj Ante, fala ti lipa!" Pa ga oni odma izbacili! Fala van, lipo od vas šta ste se sitili.
A posebno mi je bilo drago šta je tu zahvalnicu mi uručija predsjednik organizacijskog odbora i direktor Udruge kartaša, moj rođak Dragi moj Dragi. A bravo, i dugogodišnji je član moto kluba "Okit" i Sportsko-ribolovnog društva "Mali Porat". E sad, vi se sigurno čudite kako on ima u imenu - tri imena.
E, to još datira iz davne ijadu devesto osandeset i prve godine! U to vrime, Dragi ti je naš - a inače ga zovemo po nadimku Tumporov, odnosno bolje rečeno, dotle smo ga zvali Dragi Tumporov. Odnosno Dragan Sladoljev Tumporov. A od te je 81. posta Dragi Moj Dragi. Kako je to bilo? - sam priča i sam odgovara Kolega.
Damjana vina
Dakle, Dragi je bija nerazdvojan prijatelj od ditinjstva s našin Ivon Dučijen. Kako svak u Vodicama ima prodivku, odnosno nadimak, Ivicon Skoćićen, zvanin Duči, Ivo Duči.
Nji dva su se vajik zajedno družili, igrali, zajedno krenili u osnovnu školu, zajedno padali razrede, prvi, drugi, treći. Odrasli zajedno. I došlo vrime da triba ić u vojsku. Pošto je Duči 1961. godište, a Dragi godinu dan mlađi od njega, dopalo prvo Ivu da ide u vojsku. I bija je to velebni ispraćaj, na njemu samo Ive i Dragi zajedno. Nisu tili nikog drugog! Popili su zajedno damjanu vina, oblejali se, pozdravili se.
I Ive ka je doša u vojsku, ne znan di je bija, biće negdi u Sloveniju, čini mi se, prvi ko mu je zafalija bija je Dragi. Oko njega sve neki nepoznat svit, nigdi njegovog prijatelja, njegovog Dragog. I uzeja ti naš Ive komad karte, i navečer prije povečerja, u sobi piše pismo.
E, pismo, na karti s olovkon, ka da je bilo SMS-ova i E-mailova ki danas, telefoni... I to pismo, emotivno, došlo za sedan osan dan, koliko je već tribalo, na Dragoga kući, u Vodice. Primila ga mati od Dragoga. Biće bilo oko podne, Dragi još spa, šta će se dizati...
Viče mu pokojna mati: Evo Dragi, došlo pismo, biće ti neka divojka piše. Oma se Dragi diga, skočija, otvorija pismo, i sta čitati. I sad mati, ljubopitljiva, pita - "Koja je to, znan li je ja?" A Dragi odgovara - "Ma nije majko, ovo je moj Ive, javija se iz vojske."
- "Pa šta piše?" - pita mati. A evo, mamo, sad ću ti pročitati. Piše vako - "Dragi Moj Dragi Točka. Evo ti pišen polako jer znan da ti čitaš sporo Točka. I sad opet vode piše Dragi Moj Dragi točka. I piše... Vidićeš ti kako je u vojski kad dođeš u armiju. Točka. I doli još piše Tvoj jedini Ive"...
Kolega Moj Kolega
I to je tija Dragi pročitati da niko ne zna, al mater je već za po ure rekla susjedi jednoj, drugoj, trećoj, pročulo se brzo kroz cilo selo, da je Ive pisa Dragomu. I svi su Vodičani znali tekst tog legendarnog pisma napamet i sačuvali ga evo, u kolektivnoj memoriji, do dana današnjeg - priča meni nadahnuto priču iz vodičkih davnina moj Kolega. I kolega. Kolega Moj Kolega.
'I nije triba ni Internet, ni Fejs, ni grupa na njemu "Vodice u srcu i duši" - pitan ja, a Kolega odmanjije rukon – "Ma kakvi. Od zadnje kuće na Bristaku, prema Tribunju, pa vamo prima Lovetovu, prima Srimi, s jednog na drugi kraj sela, za dvi ure svi su znali šta je Ive pisa Dragomu iz vojske. A naš Dragi je za sva vrimena osta Dragi Moj Dragi".
I onda me pitaju, zašto ja, fetivi Vlaj od kolina, volin Vodice. Ja ne da ih volin, ja ih obožavan! I Vodice i Vodičane! Da je Fellini za njih zna, snimija bi ne jednog, nego još barenko dva "Amarcorda".