Dobro se sićan oni davni osnovnoškolskih dana kad smo se tek učili elementarnoj pismenosti i različitin formama pisanja. Onda su nan lipo učiteljice rekle da imamo prozu i poeziju, to oće reć ka pismice. Pa onda u toj prozi, ka obične riči, ki da pričaš, imaš priču, novelu, roman i šta ti ja znan šta još. Meni je od te proze najviše osta u panćenju dnevnik. Ja san zna za dnevnik u sedan i po na televizoru, ali nisan zna da i ja mogu pisat dnevnik. Rekla nama učiteljica, naša vridna, pokojna je, Srđana Viličić, da to iđe tako i tako i sada i vi pišite...
Poslin nekog vrimena ona prigledava i krepava od smija. Svi mi počeli dnevnik sa: Diga san se u toliko i toliko sati, obuka se, obujo postole i ijo bilu kavu i nadrobijo jučešnjog kruva. Onda san spremijo knjige, začešlja se, a mater bi me obavezno pitala jesan li se i umijo. Taj dijo jutra nisan baš obožava. I kako san ja ima tako opisana jutra, tako je i većina moji prijatelja imala isto. Samo je jedan bija onako ka gospodin pa je misto bile kave s divkon pijo kakao. Marmeladu nije niko ijo. Namaza osin masti nije ni bilo, i sve odlično.
Pita nas učiteljica, da kako se to ništa ne događa u našin životima, kako o ničemu ne razmišljamo, nego samo pijemo bilu kavu, a za ručak idemo gra i manistru. Onda san ja ka glasnogovornik u razredu i klasno visoko osvišten đak reka da se u našin životima i nako ništa ne događa i da u kući uvik bude nako kako odredi ćaća. To su podržali i moji prijatelji i zato mi i danas poštivamo princip "ćaće". Samo šta ga nije baš poštivala učiteljica pa smo skoro svi za naše dnevničke zapise dobili jedinice.
Dugo poslin toga poče san svaćat šta je to dnevnik i kako je lipo kad imaš naviku svaki dan zapisat štogod i poslin toga čitat.
Čita san ja dnevnika di On piše samo o tomen kako je bijo zaljubljen u Nju i ona u nj, ali da in ćaća i mater nisu bili za to, pa kako je on duševno patijo, a i ona suze lila. On infiša u nju ka da nema još ženski na svitu. I šta je problem, on je tako lipo pisa i duševno da mi ga jopet bilo ža, ka čovika i ka mladića. Barenko da je zeru rukon taka, ma ni to. Koja su to opaka vrimena bila. Sad je isto puno lakše. Sve iđe brže i u cilo.
Nazad ne znan kolko godina prova san i ja pisat dnevnik. Uvik bi se sitijo one bile kave ujtru. Sada dan počinjen s čajon jer moran š njin popit tablete. Uvik stavin kakvo je bilo vrime i jesan li se diga dišperan. Zapišen i sve nove osmrtnice, a posebno one od čeljadi koju znan. Ako se šta lipo desi, zapišen. Meni je uvik lipo kad Došk dobije, i nogometni i košarkaški. Meni je lipo kad bude kakva izložba, književna večer, kakva prestava, glazbena večer.
Nije mi lipo kad moran čitat osmrtnice od ljudi s kojin san resta, s kojin san dilijo ovaj lipi zrak, s kojin san ćakula i s kojima san ka mulac mašta o nekon lipon životu, o nekakvoj srići ka iz filmova u staron kinu Zora. I ta osmrtnica bila je njijov The end, ki u kinu. Bude ti ža ti ljudi, oni su dijo tvog života, ali uvati te i zebnja jer neopazice slutiš da i tebe čeka ona posljednja osmrtnica koju nikad nećeš moći pročitati.
Kad listan stare dnevnike, tek onda se sitin ljudi koji su gotovo pa zaboravljeni. Vrime čini šta najbolje znade, sve potire u zaborav. Bude mi drago sitit se tih dragih ljudi, Poljane i lingera, điri gori doli, mladosti šta prođe u čas. Onda se uvatiš lagano dnevnika, malo čitaš, malo pišeš. Ka da pokušavaš tim slovima sačuvati bar malo od života, bar poneko sjećanje na neke naizgled nevažne ljude. A oni su isto volili Drniš. Ja se sitin moje učiteljice Srđane i uvik mi bude drago šta me naučila pisat dnevnik.