Stvarno je proliće jedno lipo razdoblje godine. Pristaje zima i ledovi, budi se cviće i priroda, tičice pivaju, ljudi beru šparoge, sve baš ki u domaćin radovima dice u osnovnoj školi. Još kad ti je kuća blizu kanjona Čikole, a ti slušaš nježin huk, nježinu snagu kako se bori sa stijenama, a pogled ti, čim se ustaneš, odleti do borova šta su se nadvili nad kanjon. Pa di ćeš lipše?!
E, more i lipše!
U subotu ujtru Poljana je ječala od muzike na razglas i žamora stotine mlade čeljadi. Nije baš piva Ivo Robić i Marko Novosel, nega ovi moderni ritmovi šta sve pucaju od snage. Održavala se trka Promina Trek, planinarsko trčanje po Promini. Lipo vrime, a gužva svakim čason sve veća. Stižu trkačice i trkači iz cile Hrvacke. Bijo je i jedan iz Njemačke doša, bila je jedna Slovenka, a bilo je i nekoliko momaka iz Tomislav Grada, i veliki broj Omišanki i Omišana.
To stvarno triba volit za doć iz cile zemlje u Drniš i onda još trčat na deset, dvacet i tricet kilometara. Većina nji se prijavila priko Interneta. Ko je meni kriv da san ćuk za to, pa se ne razumin. Mali moj mi je objasnijo da te onda cili svit more čitat kad si na tome Internetu. Lipo zagrijavanje, lipa startna kapija, ka slavoluk, nova, s natpison Grad Drniš i grbon Grada Drniša, Svetin Rokon.
Onda su krenile trke, jedna po jedna. Bila je tu i Policija za osigurat testu, i oni su guštali sve to gledat. Na samon startu, pa po ciloj stazi bilo je puno volontera, ljudi šta činu onu lipu, humanu, nezamjetnu Hrvacku, ljudi bez kojih ništa ne bi uspilo. Sve to radu bez lipe. Njima je gušt i plaća bolji i lipši Drniš, bolja i lipša Hrvacka.
More li većina vas zamislit pripet se na Prominu i onda po njoj pritrčat tricet kilometara i bit prvi ? Baš to je napravijo Duje Čalušić iz Splita i Marina Maslek iz Dubrovnika. Dvacet kilometara je učas izletijo Dino Belakušić, pravi momak i sportaš iz pravog mista, Šibenika, i Zrinka Deur Šarić iz Splita, a oni najbrži na deset kilometara su bili Ante Gelineo i Jelena Kuljiš iz Splita.
Tek da vidite gušta na vrhu isprid Planinarskog doma. Gra, kobasice, zeru pršutića, podjela nagrada, druženje, dikoja pivica i bevanda, pa pozdravi naših glavara i puno mladosti i muzike. Čak san se i ja osjetijo mlad, ali moj prioritet je ipak bijo gra. Vino nisan ni taka, majke mi!
Taman kad se malo odmorismo od jednog lipog događaja, desi se još jedan. U nedilju su naši mlađi kadeti šta smo ih već spominjali, u Đakovu, u srid Slavonije, osvojili turnir za prvenstvo Hrvacke u košarci. Satrali su sve šta in je bilo na putu, i Zagreb, i Cres, i Đakovo. Sad in priostaje završni turnir sedmog četvrtog u Slavonskon Brodu. Morete li zamislit Fajnel For di igraju Cibona, Cedevita, Zadar i Došk? Ma da tute ne dadu ni koša ja bi bijo zadovoljan kad su u takon društvu. Znaden svu tu dicu i drago mi je šta in mogu spomenit imena.
To su Jure Pleadin, Josip Pekas, Mate Goreta, Franjo Lapić, Ante Buva, Ante Kasalo, Ivan Milovac, Marko Bukarica, Frane Antić, Antonio Klarin, Tonći Knez i Vlado Čoko.
Poljana je u nedilju gorila od baklja i aplauza kad su dica došla. Nisu mogli virovat kako ih je Grad dočeka. Ja san zaplaka ki malo dite. Zna san da san u ton trenu i ja dijo jedne lipe sportske povijesti, ka šta mi je drago da san i Stojka Vrankovića, ka dite, učijo u školi.
Ta dičica su prava klapa, guštaju u igri, u finti, u lipoj trici, guštaju kad ih neko od nas starih pozdravi i reče: Bravo, mali ! Samo tako nastavi. Pa ko ne bi gušta u vakon proliću.
Dico draga, fala van za one suze šta san ih prolijo od dragosti kad san čujo da ste prvi!