Kad čovik dočeka osamdeseti rođendan u zdravlju i veselju, onda je to velika stvar, svi mu čestitaju, dive se i žele mu i dalje krepko zdravlje. To su lipe godine i svak bi se složijo potpisat ih za se. Jedino je moja mater govorila za osamdeset godina da je to normalno i da je to mladost jer je ona uspila izgurat cili devedeset.
Kad jedno društvo, jedna udruga, na svojim plećima iznese osamdeset godina, onda je to i za čestitke i za pohvalu. Upravo to se desilo ove nedilje Planinarskom društvu "Promina" iz Drniša. Još je važnije znat da se kroz to vrime u društvu izminjalo puno ljudi, svi su oni, ko više ko manje, dali svoj doprinos da društvo bude, da opstane i da napriduje.
Kad čovik vidi svrhu planinarstva i planinarenja, onda shvati kolko je to lipa i važna stvar. Nije samo rič o tome da ćemo se pripet na Prominu i guštat u pogledu i friškon zraku. Puno je to lipše i puno šire kad ljudi i planina žive u jedinstvu. Usudin se reć da je kod našega Društva uprav to postignuto.
Osjećaš se ki ora
Prije osandeset godina, osnovano je planinarsko društvo "Moseć". Bila je velika hrabrost ondašnjih planinara osnovat tako društvo. Većini svita bilo je čudno i nerazumljivo nekakvo hodanje po planini, a nemaš nikakve konkretne potribe. Nemaš stado, nemaš gori ni svoji drva za pilat, nemaš ništa. Pomalo je to sazrivalo ka ideja i sve više svita, naravno, mlađeg bivaju planinarima. U svemu tome je bitna stvar bila šta su inicijatori osnivanja društva bili i uglednici pa in nije baš niko ni smijo išta pribotunavat.
Svijest i doživljaj lipote uspona na Prominu brzo se učvršćivala i širila. Ljudi su postajali svjesni korisnosti i lipote uzajamnog života ljudi i Promine. Ona je, kako volu reć naši planinari, planina sa stotinu lica. Neopisivo je zadovoljstvo doći na vrh i znati da je 1148 metara ispod tebe more, a ti gori, udišeš lipi zrak, puškolji burica, imaš osjećaj da si tica, da si ki ora.
Dugo godina se na Promini radio planinarski dom. Počelo je teke po teke, akcija po akcija, sve su to radili sami planinari. Uvik je među njima bilo letričara, zidara, maranguna, učitelja, kuvarica, činovnica, svi struka. Sada je taj dom lipo uređena zgrada, ima lipi dnevni boravak s kaminom, ima struju, vodu, kužinu svu od rosfraja, a na katu sobe s ležajima. Kad se popneš na balkon imaš osjećaj da je cili svit pod tobon. Gori se ni ne čuju vrepci, samo kliktaj orlova. Baš taj Dom proglašen je za jedan od najlipše održavanih domova u Hrvackoj. Pope se i broj noćenja, a svita ima osvaklen.
Hilari i Tensing
Sada Društvo ima i svoje sekcije, imaju markirane staze, imaju sajle za penjanje, imaju sve te staze nacrtane na karte i sve na internetu. Školuju i pomladak. Članovi društva obašli su većinu hrvackih vrhova i većinu glavnih evropskih. Po Promini se trču trke i vozu bicikle.
Sad je to europska Promina i europsko Društvo, što starije, to vitalnije i bolje. Zato mi ka san djeluje moj prvi uspon na Prominu davnih sedamdesetih. Iša san s prijateljem u kasnu jesen, uzeli smo pravac, nismo ni znali šta je to markacija. Vizualno smo pratili vrh i tako svladavali prepreke. Kad smo došli na vr vrce nije nam bijo ravan ni Edmund Hilari ni šerpa Tensing. Mi smo bili na vrhuncu našeg svita. U dolini nazireš Drniš, a ti gori, prkosiš vitru i ponekoj pahuljici koja je stidljivo počela lepršati. Hilari i Tensing imali su karavane opreme, a ja i prijatelj samo ruke u žepu.
Požurili smo ipak zarad noći u Drniš i stigli umorni i znojni, ali sritni. Taj put me Promina naprosto opila, i to slatko pijanstvo traje do ovih ozbiljnih staračkih godina. Svima koji dođu Promina će, ko i svaka mater, pružit utočište, dat in vode i okrepe i brižno držat u svom okrilju. Kad je već ljubav obostrana, neka potraje vječno!