Kad si malešan, ono baš kad si dite, znadeš za mater i ćaću, braću i sestre. Onda kad dođe s Miljevaca iz sela Ključa, znadem i za babu Anu. Za didove nisan zna, ni za Dragu ni za Ivana, jer su oni umrli prije nega san se ja rodijo. Poslin san još sazna za netijake i rodijake i tako da ne znan do kojeg kolina.
Samo jedna titula me zaintrigirala, a nije je bilo u mojoj familiji. Čujo san mater kako s jednom svojom prijom govori o nekoj ženi i da ona nježina ćer nije njoj ćer nego da joj je pastorka. Ja sam malo primuča, pa san isto pita staru da šta je to pastorka. Onda je ona, da ja mogu razumit, rekla da je to ki prava ćer, ali da je nije ona rodila, i da se ona manje voli jer nije pravo nježino dite. Poslin san dugo razmira te jadne pastorke i pastorčad pa je ispalo da su oni više siročad.
Ki da smo pastorčad
Zašto san se ja vako mudro sitijo pastorčadi? Dikoda pročitan po novinan šta se piše o nami u Drnišu, pa neki reču da se prema nama ovi ozgar odnose ki prema pastorčadi. Tako smo i mi poslin rata bili devastirani i siromašni, pa su onda rekli da više nismo siromašni. To zato šta je sve manje svita. Onda više nema ni povrata poreza pa će svita bit još manje. Na kraju će ode guštat samo arheolozi jer će ode bit samo vrpa starina. Ne more i ne smi vlast nekome bit mater a nekome maćija. Ako je i malo, ma neka je pošteno. Tako mi je pa na pamet i ovaj sustav turističkih zajednica. Svi trube o moru i morskin stvarima, broju noćenja i broju novce. Ja neću nikad zaboravit razgovor s bračnim parom iz Škotske u Marini u Vodicama. Imaju svoj brod, ozbiljna čeljad, vrlo fina. Ja, pametan ka šta već jesan, pazijo san da ne rečen da su Englezi. Oni bi se ofendili ki da nekom našem sa Cmroka ili Šalate rečeš da je sa Palilule ili Karaburme.
Rič po rič, mi se rašćakulali. Fale oni naše more i otoke i onda najedanput rekoše: Mi bi tili vidit Hrvacku šta nije ziđana za turiste, onu običnu, neturističku, onu u kojoj običnim životom živi običan svit. Mene uvatile gricule od dragosti i ja kažen: Ako vi oćete vidit taku Hrvacku, a isto lipu, ne triba van daleko ić. Drniš van je blizu. Još san ja nafalijo nas, ostavijo telefon i objasnijo kako mogu doć. Misliš da nisu došli?! Cili dan smo odali i gledali, pričali, a ovi moji mislili da mi je to rodijak iz Kanade sa ženon. Kažu Škoti, kad su vidili kanjon i Prominu, da nisu mogli virovat zašto se u prospektima šta doli dile, nigdi nas ne spominje.
Zašto nema vako lipog uređenog mistašca ka šta je naše na karti ponude turistima! Tijo san ja njima objasnit značenje riči "pastorak" ali moje skromno znanje engleskog jezika nije mi to dopuštalo. Bili su sritni kad san reka da je najbolji glumac Šon Koneri, a tenisač Endi Marej, jer su oba Škoti, a da mi je najdraži film "Hrabro srce" s Mel Gibsonom jer govori o borbi Škota protiv mrskih okupatora Engleza. Take male sitnice ljudima puno znače. Meni ostaje nada da će sve konotacije riči "pastorak" ostati samo relikt iz prošlosti. Ako oćemo da onaj prilipi mozaik šta se zove Lipa naša bude pravo lip i sjajan, onda se ne smi zapušćat ni onaj mali kamenčić po imenu Drniš.
Nama nije priša...
Mi smo sami od sebe isto se pomakli. Sada nam dolaze najviše Njemci, Francuzi, Amerikanci, Nizozemci, Britanci, Belgijanci, Taljanci, Austrijanci, Švicarci i Poljaci. To su sve oni šta ih je došlo više od stotinu. Onih ispod stotine bilo je osvaklen. Ja san sreo i jednu tipičnu indijsku obitelj. Stari ćaća, žena mu, sin i nevista i dvoje dice. Tipična njijova odjeća, živu u Njemačkoj, kažu da guštaju u Hrvackoj. Bilo je i Tajvanaca. Bilo je i Australaca. Da mi je živa mater, rekla bi da ima svake tice pero. Tako smo mi od stotinjak noćenja došli do dvacet iljada. Od desetak kreveta u nekoliko objekata, došli smo do 78 objekata i 456 osnovnih ležaja i 107 pomoćnih. Kad bi sve to bilo puno cilu godinu, svih 365 dana, to bi bilo 205.495 noćenja. Nama nije priša. Polako se Božja kola voze!