Kažu za naše Borajce da je to bija jedan svit kada bi rodile smokve - jedino šta su imali i od čega su živili – a sasvim drugi kada bi bila suša, pa ne bi bi bilo ni smokava. Onda su na pitanje odakle su, kada bi išli u prošnju, ponizno odgovarali - "A iz one jadne i nesritne Boraje!" Ali kada bi rodile smokve, onda bi na odgovor odakle si gromko uzvraćali - "Iz Boraje, e pa šta je? Oš se tuć!?" A kad je tako bilo u Boraji, nema razloga da tako i slično ne bude i danas u Šibeniku, i šire po Dalmaciji. Sve je to kuća uz pojetu. Ne minjaju se mentaliteti tek tako, od godine do godine.
Eto, kakvi smo mi bili dok nije bilo turista? Jesmo li kukali i plakali kako nam je grad lip ali prazan, kako u njemu nema žive duše, kako nema pasa, kako kuće u staroj gradskoj jezgri triba mukti davat i dilit umjetnicima samo da u njih dođu, da nešto rade, da se nešto vrti, da ne zvrlji ta naša stara gradska jezgra jadna i prazna. Ko ne viruje, nek "ugugla" pa nek pogleda vijesti, novine i portale. To se brzo zaboravi, pa ispada kao da je prije sto godina, a ne jučer bilo. No, sada smo otišli u drugu krajnost. Sada svita turističkoga svake race i kolure ima da po Kalelargi i Masnoj ulici ne moš proć od njih. Pa se spotiču strani o domaće i domaći o strane, a svi zajedno o – sendvič reklame. To su van one dvostrane, što stoje na libar, i šta in je gradska vlast promptno u utorak objavila rat. Zabranit odma. I uklonit za četiri dana. Do 15. srpnja! Ko ne ukloni platit će pustu globu. Ionaku su manje-više sve bile bez dozvole. Koje dosad ionako nitko nije tražija. A sada su zabranjene jer da se jedan turist od njih sapleja! Moš mislit! Ni manje ni više nego - jedan. "E, pa šta nije gleda kud iđe!" - komentirali su odmah duhovito Šibenčani na "Fejsu". I pogodili u sridu. "Da je ko od naših domaćih zapeja, nikom ništa. Rekli bi da se opija! Ovako, čin je stranac, odmah zabranit!"
Eto, takvi smo mi. Rodile nam ko i Borajcima, turističke smokve, pa smo na brzinu, preko noći, zaboravili kako smo do jučer molili Boga da bilo tko otvori bilo šta u staroj gradskoj jezgri. Samo da nije prazno. A sad, kad se svaki bužak proda, iznajmija, uredija, što bi se reklo - priveja svrsi, e sad bi mi odma išli u drugu krajnost. Dosta je. Zabrani! U stvari kod nas i nema drugih odluka i mira, od one dvi – ili pusti sve ii ne daj ništa! Sendvič reklame? Kome to triba? Pa valjda onima koji su ih stavili. Da im ne tribaju ne bi ih metnuli. Kao da smo se vratili na početak devedesetih kada se tadašnji direktor "Čempresa" jadao preko novina na nelojalnu privatnu konkurenciju koja je kupila poslovni prostor preko puta mrtvačnice. Nego di će ga kupit, nego tamo di mu je tržište? Danas i gradski "Čempresi" imaju poslovni prostor na istom mjestu. Zato bi i gradskoj upravi bilo bolje da ne zabranjuje ništa, nego neka te sendvič reklame - naplaćuje. Pa će koristi od njih imati i privatnici i gradski proračun.
Samo, to je komplicirano. Triba napraviti pravilnik, pa treba propisat izgled, odrediti zone, raspisati natječaj, pa to svaki dan kontrolirati, pa kontrolirati redare, pa ko plaća, ko ne plaća... Isto ko za štekate, s kojima gradska vlast već ima sto glavobolja i problema. Svi oće, a za sve nema mista. Zato je sendvič reklame lakše zabranit, dok i oni ne postanu problem. Isto ka šta bi neki danas branili turistima da idu u kupaćim kostimima po gradu, skandaliziraju se na golotinju po javnim mjestima. Pa ljudi su na godišnjim odmorima. Žele se malo opustiti. Pa ako treba i malo razgaćiti. A ne da ih (i) ovdje, čeka ćudoredna policija. I moraliziranje. Ako nama to smeta, mogu oni dogodine i ne doći. Pa onima koji bi globili gole čune kazati - keine kune.