Šta god čeljade biva starije, to ga više zanimaju one stvari šta nemaju i ne bi tribale imat vezu š njin. Pa i nije to samo zbog starosti, nega reci kakvi je to čovik ili žena a da ne volu čut bar koju ćakulicu. Tako i ja. Ovo dana velika je rađa oko maturalnih plesova, ne moreš proć njanci desetak metara a da koja od gospoja ne spomene kako joj mala ili mali imaju maturalni ples, pa se puno sekiraju kako će to sve proć, kakva će odijela nosit, kakve će ženske imat vešte, frizure, kako će se našminkat. Sad se govori o stajlingu i mejk apu. Pa ne valja ova vešta, pa ne valja ona vešta, pa frizura, pa boršica, braćoleti, fjoki, ma ko bi zna sve reć šta se nosi i šta je moderno.
Kako ćeš znat šta je moderno za maturalni ples? On je jedanput u životu i gotovo. Jest doduše da san ja ima kolega u školi šta su imali nekolko maturalnih plesova, a ne samo jedan. Jadni roditelji satravaju se da njijovo ditence bude najlipše, spremaju se pusti kolači, pari mala svadba. I onda pažljivo promatranje ostalih parova, kako oni izgledaju, pa vidi ove, pa vidi one. Nije nebitno kakav je i plesni partner. Je li on samo plesni partner ili je zazbilj momak curi i obratno ? Kad zbroji čovik kolko sve to dođe, plus muzika u otelu i večera, ma ko to more platit? Pa nakon toga još i studiranje. Roditelji završu na inkanat, a sve da bi jednu večer njijova mezimica ili njijov mezimac bili najlipši na svitu.
Saću se ja jopet vratit na početak, zašto je to briga mene ka jednog starijog čovika?! Davne 1972. godine u drugon misecu ima san i ja maturalni ples. Od svi troškova mater je imala minimalne. Ćaću i ne spominjen jer on plesove jednostavno nije niti obadava. Ja san na maturalnon plesu bijo baš faca, jer san jedini ima odijelo od orginalnog američkog štofa. Kako se to zbilo? Moja sestra šta živi u Ameriki, u Klivlendu, poslala materi lipi gosposki štof da ćaći sašije odijelo u slučaju ne daj Bože! Ćaća naravno ni čut. Tako je pala odluka da se od te robe napravi moje maturalno odijelo. Šijo ga je onda glavni majstor za šilo, Prnjak Cvjetko Jure. Odijelo lipo kafenkasto, bila košulja, lipa sjajna kolarina. Bijo san ki cukarin, samo šta onda još nisan drža brke. Ja jedini nisan plesa jer san bijo glavni organizator.
Ples je bijo u Gimnaziji na Poljani, a posluženje ića i pića je bilo po razredima. Svirala je živa muzika iz Zadra, a glavni je bijo Dodo Skelin, inače i sam Drnišanac. Niko se nije nalijo tu večer, sve je prošlo lipo. Onda se baš nije ni smilo nosit one vešte bez leđa s velikin dekolteom. Sve je to tribalo imat miru. I imalo je! Zašto ja sad ovako spominjen moj maturalni ples od nazad četrdeset i pet godina? Pa baš zbog ove dice šta ples imaju sada.
I mi smo onda imali snove, zaljubljivali se, volili se, lipo učili i onda ošli na studij kojekuda. I kad je život kreno, nekoga je mazijo, nekoga pazio, nekoga unakazijo. I kad bi se dikod nako našli na godišnjicu mature, suočili bi se s neumitnošću starenja, ponekad tuge. Malo ko bi bijo da ga život nije taka, možda malo i pomilova. Većinu je život izbrazda ka kakvu njivu usrid polja. Kad sve to vidiš, nečiju radost, nečiju tugu, nečiji nesretan život, bude ti teško. Vidiš žene koje su nekad za nas bile centar svita, kao starice, izbrazdanih lica i sjetna, gotovo izgubljena pogleda. Život i tuga učine svoje. Shvatiš da nas je svakim danom sve manje, a umiru i naši profesori. Ipak shvatiš da i ova mladež danas ima svoj dio prava na traganje za srećom. I oni, poput nas nekada, zadrhte pri stisku voljene ruke, i oni sanjaju o ženi uz koju će lagano stariti. Ta nada, to htijenje jedino nas čini sličnima. Zato se uvik sitin one Tolstojeve: Sve sretne obitelji nalik su jedna na drugu. Svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način!