Kad si penzijoner zna ti dikod bit i lipo. Ujtru proviriš kroz prozor, vidiš kiša, ti se okreneš i nastaviš ležat. Sad je srića da i televizor radi po cili dan, upališ malo pa nek škalja.
Ovi zadnji dani i vrućine definitivno su pokazali proliće u punoj snazi. U malim mistima ala Drniš, ljude još uvik bude tice, pas ili uporne susjedove tuke, ponekad i brektanje dizelke uz Moseć. Kroz polje je napravljena lipa cesta šta iđe kraj kolektora i plinske stanice. Polje ki u Irskoj, sve se zeleni. Ponegdi rascvale ivančice, osule cvjetove poput zapjenušenih valova. Osta mi je taj cvit u pameti.
Kad bi mi vagali ko koga voli, onda bi kidali latice cvita ivančice. Radili bi to po sistemu voli-ne voli uporno dok ne bi dobili željeni rezultat. Kolko je to onda za nas bilo značajno govori i činjenica da se toga sićan do dan danas. U to vrime nisi ništa zna, samo si doša u fazu da si poče sanjat o ljubavi. Tek kasnije si spozna da i život zna bit berekin i smantat i čovika i život mu sto posto.
Gojila me mater
Tako se čovik uvik sića nekih prvih stvari baš zato šta su prve, ali zato šta neke od njih sudbinski odrede cili kasniji život čovikov. Kolko se puta desi da van pane na pamet kad ste pošli u prvi razred osnovne škole?! Ritko ili nikad. A baš tad i baš to sudbinski označi život čovikov. Moja generacija, metimo reć, nije baš ni mogla govorit o boravku u vrtliću jer onda je ić u vrtlić bilo gotovo pa neka moda. Išla su samo dica istaknutijih roditelja, rukovodilaca i slično.
Moj ćaća nije bijo rukovodilac niti u vlastitoj kući pa onda ni ja nisan iša u vrtlić ili obdanište kako se to onda zvalo. A glavno je bilo i ubjeđenje moje matere da šta će mene gojit druge žene kraj nje žive i zdrave i još in za to i plaćat. Ovo sad je nešto sasvim drugo. Obavezan je i predškolski odgoj. Ovo dana gledan malu dičicu iz vrtlića kako iđu u školu na klasifikacijski ispit za upis u prvi razred. Matere djeluju puno nervoznije od dice. Dite i iđe u školu jer ne zna ništa o svitu oko sebe pa triba naučit.
Jedan je maći pita mater da je li pa na popravni jer mu je tako reka stariji brat. Mala doza zabrinutosti vidi se i na njijovim malim licima. Oni znaju da nema u školi komoda ki u vrtliću, da moraš sidit, slušat, čitat, pisat, učit i još puno toga šta moraš. Moraš se naučit i lipo useknit, otrat lice poslin marende, vezat špigete i još puno nemogući stvari. Sve će to lipo proć, dica će rest i ko zna kolko će među njima bit učeni glava, profešura, doktura, naučnika, kompjuteraša, umjetnika svake vrste!! Možda među njima ima i dikoji Mesi ili Ronaldo. Ko je u zemane moga znat da će od onog visokog Stojka Vrankovića postat jedan veliki drniški orao?! Život svašta donese, kako tužne, tako i lipe stvari.
Profešurica Ines
Tako je život donijo jednu lipu stvar dvajstosmog ovog miseca, ponediljak, u sedam naveče u Osnovnoj glazbenoj školi Krsto Odak u Drnišu. Bijo je to Proljetni koncert učitelja. Glazbena škola, uz vridnu ravnateljicu, profešuricu klavira Ines Topić, nas je navikla svako malo na nekakav lipi glazbeni događaj. Budu tu početnički koncerti dice, Dan škole, pa gostovanja poznatih umjetnika iz cile Hrvacke, pa evo i Koncert učitelja. Najprvo, imaju prekrasnu školu, iz temelja naziđanu poslin rata s velikom Koncertnom dvoranom. Sve su to mlada čeljad kojima svirka nije samo posa nega i gušt, radost.
Tako je bilo i u ponediljak. Bilo je tu svega, saksofona, klavira, gitare, harmonike, klarineta, violine, bilo je dueta, bilo je pljeska. Tek kad vidiš ovu smotru stvaralaštva ovih glazbeno nadarenih ljudi, pomisliš kako bi bilo lipo vidit kakvu smotru stvaralaštva i drugih struka. I na ovom koncertu potvrdila se stara istina, kad majstor svira, onda je to umjetnost. Da se ja mašim ikojog instrumenta, bilo bi ajme. Moga bi jedino dat ruke za prinit klavir s mista na misto. Vako ipak guštan sidit i slušat. Sigurnom znalačkom rukom gđa Ines vodi ovu školu. Zato i kad poslin koncerta skupa odu na pizzu, moremo in samo poželit dobar tek!