Ružno mi je kad kiša pada po cili dan. Dere jugo, naleti oblak, istrese teret i ode dalje. Tako već danima. Odma se sitin onih pismica šta smo ih učili u Gimnaziji. Ne bi ja zapantijo Preverovu Barbaru da nije odala po kiši bez lumbrele. Lipa pisma o lipoj curi Francuzici.
Najlipše je šta se ona i uči u Gimnaziji kad smo svi mi u fazi brzometnog zaljubljivanja. Samo zarad Barbare ostala mi je kiša u lipoj uspomeni. A čim pjesnik nju zove da se siti nečega, nije onda od nji ništa bilo. Zato u takin stvarima triba bit poduzetan i konkretan i ne se oštinjavat. Triba ić na prvu loptu, a zgodno je imat i lumbrelu. Ono da je malo zaogrneš. Taman se kiša trevila u ove dane kad se nosi cviće na groblja, kad se sićamo naših najmilijih. Išli su mi na živce ovi na televizoru kad spominju produženi vikend. Šta je meni vikend, a šta produženi vikend ka penzioneru? Pa ja guštan i ne radin ništa svaki dan po cili dan.
Spominja san već, tlak mi mogu dignit ovi šta zovu iz raznih firma na telefon. Čin čuju da san proša šezdeset, odma prikidaju ki da san kužan. Tako i u bankama. Stra ih je ko će in vratit kredit ako ja vrcin. A i sama rič "vikend" na hrvackon bi bijo kraj tjedna.
Zašto govorit svoj jezik kad moremo strani? Vratit ću se ja jopet grobljima. Opet su glavne bile vijesti o cijenama cvića, o krizantemama vakin ili nakin. Svi oni šta bi se pojavili na ekranu malo bi se zblenili i rekli epohalnu misao: 'Eto, mi se sjećamo naših pokojnih i molimo za njih!' Ja se moje matere i ćaće sićan svaki dan, baš svaki. Uvik mi bude drago šta su se oni volili pa san tako i ja doša na svit.
Sitin se uvik materine side kose i lipo sumprešanog šudara bez kojeg nije išla vanka. Sitin se nježinih riči kojima me upućivala u prve tajne života. Uvik, dite, budi pristojan! Niko te neće pantit po bogastvu jer ništa nemaš. Pantiće te ljudi ako budeš čovik. Onda će ti i dragi Bog dati ruke ako budeš taki.
Humak bez cvita
Sićan se nježine brige da ne buden gladan i da u školu iđen s opatinatim postolima. Sićan se nježini fritula šta bi ih frigala u veljači na Gospu Kandeloru kad je meni rođendan. Došle bi nježine prijateljčice, popila bi se kava, a ja se nabuba fritula i bijo sritan. Sićan se nježine sriće kad je dobila unuka, mog sina, a ja mu da ime Nikola ki mome ćaći. Plakala je od ganuća. Sićan se kad je već onemoćala i zazivala u boli Gospu:
'Digni me, Gospe, da se ne patim ja i moja dica sa mnom!' I sićan se da je sprovod bijo velik, ki da je kakva velikašica umrla, a ne nepismena žena šta je s Miljevaca, od ovaca, došla i odgojila šestoro dice. Koja krizantema more zaminit nježinu dušu, koji boket?!
Taki matera je bilo puno i sve su u nas usadile dobrotu i ljubav. Valja se njih sitit kroz molitvu, kroz zagovor Bogu za smirenje njihovih napaćenih duša! Uvik bude na groblju i humaka bez cvijeta. Tu je neko ko je bijo sam na zemlji, neko ko je sam i u vječnosti. Uvik na takin grobovima valja upalit barenko sviću. Neka taj mali plamičak osvitli zeru i njijove nebeske pute. Zato se čvrsto nadam da će i naša počivališta neko dikod obać. Taj vječni krug života nastavlja s vrtnjom i dalje.
Zato mi budu ružne rasprave o cijenama, o buketima. Ljudi se znaju nasmijati kad ja ponekad kažem da sam siroče bez oca i majke. Uvik mi prođe život prid očima i uvik shvatim jednu stvar. Jedina oaza u kojoj si bijo miran, bili su majčinski skuti. Uz njih si odrastao i stasao, postajao čovik. Ona je najtoplije znala reći: 'Srićo materina! Ta toplina i danas me grije, ma koliko bijo star.
S istim žarom kojim je ona to meni govorila, ja kažem svom unučiću: 'Srićo didova! Vidim da je mater imala pravo. Život ima puni smisao jedino kad ga ispuniš ljubavlju!
