Svaki dan vidin po svin novinan i po televizijama najave turističke sezone. Prvo si ti ima jasnu situaciju. Sezone nije bilo dok dici ne završi škola. Znači, sedmi i osmi misec je sezona, u devetom misecu počinje nova školska godina i fertik. Sad se to sve priokrenilo. Meni mali radi ki konobar i kaže da prve goste imaju već u veljači. Strancu sjevernjaku šta imaju lipe penzije i on i žena mu, gušt je doć i za male novce živit u klimi koju je gori moga samo sanjat. U puno ti moderni država nemaš baš ni stvari za vidit. Kod nas uvik imaš ostataka od svih mogućih ratova šta su se ode odvijali. To je i natralo naš svit da počnu uređivat apartmane.
Oće internet u sobi
Jedne, sad već davne godine, dođen ja kod domaćina na moru. Uređene kuća, divota jedna, sve stranci u kući. Ma di si ti, Ive? Onda začujen glas iz garaže: Evo, ja i stara ode, baš nan lipo. Ki u zemane. Stisli se u ovo malo garažice, neka se furešti komodaju. Šta bi mu čovik na to reka? Ne vridi tu ništa reć. Sićan se dobro i kad su inspektori nekad usput pitali iznajmljivače da ima li klimu ugrađenu u kuću. Ta diće mu lipša klima od ove naše, sunca kolko oćeš! Pa šta su ti stranci umislili, još in triba radit i vrta oko kuće, cviće i šta ti ja znan još. Još oće ovi internet po sobama, a ja san uvatijo lipe godine da nisan nikad triba internet i šta mi fali. Eto, u takvom ili sličnom okruženju stasava je naš turizam. Meni je ža šta u tom stasavanju nije bilo mista za moju familju.
Ćaća me nikad nije vodijo ili sla na more. Maksimum moji vodeni sportova bilo je vaćanje raka u Čikoli i žaba. Odlazak na more, po rezonu mog ćaće, pripadao je višoj klasi koju je on s indignacijom gonijo dalje od sebe. Bolje je da muškići, kako je on to govorijo, nešto razumno rade, nego da se golacaju po moru. A za žensko, di to sliči da se nako svlače. Tako i ostariš i onda pomalo prihvatiš činjenicu da ima i zdravstveni i kulturni turizam. Misliš se lipo li je otić di u banje ili vidit pod jesen kakve spomenike kad prođe đir od vrućine. Ka i sve, i turizam se svede na ono imaš li novaca i kako si opće ostarijo, u potrbi il u bogatstvu.
To šta ćaća i mater mene nisu nikad slali na more, ne znači da me nisu volili. Tako se reslo! Meni se čini da sav taj turizam puno brzo reste. Sada se kupaju, sunčaju, jedre, surfaju, skaču padobranom, skaču s mosta na konopin, plešu po cilu noć, imaju pjena partije, koktel partije, disko partije, večeri girica, trke magaradi, trčanja po planinama, vozanje na užadima priko kanjona, penjanje uz litice i ko zna šta još ne. Šta od svega toga more čeljade u mojin godinama? Samo umirat od stra kad gleda mlade kako to čine. Zato je lipo kad sve to zbrojiš, a ima tu još puno sporta i raznih trka, sezona mora trajati, još zeru, pa cilu godinu.
Krkanluk s janjetinon
Meni je prvi veliki izlet u životu bijo na Prvi maja jedne davne godine kad smo išli FAP-om na Roški slap. Sidilo se u kašunu na bancima šta su bili pričvršćeni kukama. Koja je to avantura bila! Bez matere i ćaće, lipo do Roškog slapa. Još san ima i sendvić s bilin kruvom i murtadelon. Mirišala je ki đul. Pojio san ga prije Širitovaca... Mater mi je dala za koktu da je kupin doli u otelu. Ko more platit taki gušt. Evo, ja ga se sićan poslin pola stoljeća. Doduše, onda nisan ni zna zašto se slavi Prvi maja, nit mi je iko reka išta o čikaškin radnicima.
Zna bi ćaća dikod zaronjat na svoga šefa, ali je pazijo da to ne izlazi vanka kuće. Znalo je i onda bit krkanluka s janjetinon i kapulicon, ali, nažalost, moj ćaća se nije nikako uklapa u taj socijalni sloj. Od svih tih mijena kroz koje smo odrastali i stasavali, postajali ljudi, a da toga često nismo bili niti svjesni, ostala su neka simpatična sjećanja, nekakvi pabirci mladosti koja je jednom bila, a mi joj svojim sjećanjem ne damo da nestane. Pa makar to bio jedan običan garoful darovan jednoj curici. I ona se zacrvenila poput latica darovanog cvijeta.
