Iđe Dino ki na struju

Kad vidiš ka roditelj da ti dica lipo i zdravo restu, ko sritniji od tebe. Kad vidiš da se nešto gradi i ziđe, jopet si sritan. Tako san i ja bijo sritan kad san dvajsčetvrtog ovog miseca vidijo u Drnišu Planinarsku utrku Promina Trek. Već četvrtu godinu naši planinari iz Planinarskog društva "Promina" i njijova sportska sekcija organiziraju trku u okviru Dalmatinske trejl lige. U početku je bilo malo bojazni kako će to sve ispast, ali godinu za godinu broj trkača je sve više resta. Ove godine ih je bilo četiristo. To ti je, s obzirom na broj stanovnika, ki da u Zagrebu trče dvista iljada ljudi.

Tizi četiristo ljudi, to su sve čeljad šta uživaju u sportu, šta sportski žive, šta su informatički pismeni, ima ih iz cile Hrvatske, a ovaj put je bilo i takmičara iz Slovenije i Bosne i Hercegovine. Svi su oni bili, otrčali, doživili Prominu i uživali. Išlo se na deset, dvacet i tricet kilometara. Startalo se na drniškoj Poljani, a cilj je bijo kod Planinarskog doma na Promini. Ono šta je mene oduševilo, to je nivo organizacije i svaki detalj šta je štima baš do u detalj. Na deset kilometara bilo je dosta svita, gospođa s ponekim kilom i ponekom godinom viška ali se nisu dale. Hrabro su odradile zadanu turu. Najbolji je bijo Siniša Miočić iz HPD Mosor i Jadranka Žilić iz Jesenica.

Veselje uz gra

Na dvacet kilometara pobjedijo je Goran Perica iz Triatlon kluba Šibenik, a najbrža žena je bila Ivona Jonjić iz AK Puls.
Kruna svih zbivanja ipak je bila trka na tricet kilometara. Morete li vi zamislit da vam neko reče pritrči tricet kilometara po planini, gori doli, tamo amo. Sve to je suvereni šampijon Dino Belakušić iz Triatlon kluba Šibenik učinijo za tri sata i dvacet i tri minute. Kad san lani spominja kako je sve satra na dvacet, ove godine je to učinijo na tricet kilometara. Bijo san uz stazu i vidijo ga kako leti. Ne znaš je li čovik il je tica, ništa ne pije, ništa ne pita, samo lomi kilometre i iđe ki na struju. Trinaest minuta poslin njega stigla je čvrsta Slovenka Katja Kegl Vencenj.

Jopet ću se ja vratit na Dina. On se zaljubijo u Prominu, u nježinu vizuru, u ekipu koja ovo sve goni. Sve se tu slilo, kako on kaže. Lipo vrime, lipa staza, sve lipo označeno, i na kraju zajedničko veselje uz gra i pašta šutu za sve. Pobjednici su dobili lipe medalje, simbolični prikaz Gradine šta ih je učinila Milanka Pranić. Uz medalje dobili su i malo pršuta, sira, vina, rakije i jednu knjigu našeg "Amarcorda" da se site di su bili. Na čistu zraku, čiste duše, svi su uživali. I svi su se zarekli da će jopet doć u još većom broju. Nagrade su dobili i najstariji učesnik i najmlađi. Najstarija je ipak bila dama, gospođa Zlata Matić sa svojih krepkih šezdesetdevet godina, a najmlađi je bijo Enzo Perlić, dječačić s još nepunih pet godina ali sa svladanih deset kilometara.
 
Druga dimenzija

Kako je lipo vidit kad se skupe mladi oko lipih stvari. Onda vidiš šta je život i onda vidiš šta je radost mladosti. Ja ću Dina isto pridložit za pridruženog člana naših planinara. Ima pravo bit ponosan i reć: Je, ja san osvojio Prominu. Učinijo je to na način kojim se ulazi u legendu.

Dan ranije gušta san na koncertu Glazbene škole "Krsto Odak" u Drnišu u povodu Dana škole. Uz standardne izvedbe dičice, bilo je posebno svečano kad je njijova ravnateljica, profešurica Ines Topić podilila cviće trima curicama: Nori Kašić, Ivani Kasalo i Lauri Prpa.

Sve tri sviraju flautu, sve tri su u svojim kategorijama bile prve na regionalnom takmičenju u Imotskom, i sve tri su u Zagrebu, na Državnom takmičenju bile druge. Kad su zasvirale na Koncertu, ti odma, ka žestoki glazbeni laik, vidiš da je to jedna sasvim druga dimenzija. Večer je začinijo prekrasnom svirkom mladi Šibenčanin Tedi Trkulja na klaviru. Izgleda kao mini verzija Maksima Mrvice, i nogometnim rječnikom kazano, i rastura kao Mrvica. Očito, ni Drniš ni Šibenik ne moraju strahovati za svoju glazbenu budućnost.