Ponašamo se poput pijanih milijardera: Što će nama golf na Prukljanu? Mi hoćemo - Arene!

Kako se najbolje i najlakše krade? Usrid bila dana, kad onog kome kradeš gledaš u oči! Ako ne virujete meni, pitajte moga kolegu Antu Baranića, koji mi je više puta ispriča storiju iz TEF-a u kojem je radija sve dok se tvornica nije zatvorila tamo 1993. a on iz nje otiša u penziju. Dakle, jedan se od njih, njihov kolega okladija s jednin drugin kolegon, kako će usrid bila dana, priko porte od poduzeća iznit, odnosno, ukrast - kariolu. Nemoguće, rekli su mu svi, jerbo je baš oto jutro u smjeni bija jako strog stražar, koji je sve prigledava i vižitava, i pokraj kojeg nisi moga iznit ni brukvu... Aj, samo vi gledajte! - reka in je pajdo, i otiša u stolarsku radijonu i napunija kariolu pilotinom. I s njon pravo na portu. I priko porte. Stražara ki da i ne vidi, ki da ga nema. ‘Alo, kud ćeš ti!’ - pita ga organ - ‘Šta kud ću? Uzeja san pilotinu, pa je vozin kući!’ - jednako drsko odgovara lupež - ‘Šta će ti pilotina?’ - ‘Da je metnen pod kokoši!’ - ‘Šta je u pilotini? Šta si u nju sakrija?’ -’Ništa!’ - ‘Ne virujen ti! Iskreni pilotinu da vidin!’ - ‘Evo ti je, vrag odnja tebe i nju! Sad je kupi!’ - I ode rođo, k fol ljut, s ukradenom karijolon, ostavljajući stražara da se na porti šepuri ka pivac, s bezvrijednim otpadom iz stolarske radionice, za koji će još tribat platit da je ko odveze: ‘On će meni krast stvari iz tvornice, sakrivene u pilotini. Ko fol triba mu za kokoši. Proša san ja tu školu!’

Zašto sad?

A kad objaviš natječaj za prodaju zemljišta za golf teren na Prukljanu, u nijedno vrime, dok je sav svit u kući, u karanteni, onda narod misli da se kriješ. Pa još kad krenu naslovi, u ovo vrime kiselih krastavaca, kad novine i portali ionako nemaju o čemu drugom pisati ‘Raspisali natječaj usred pandemije, otpočela rasprodaja rodne grude’.

I kamen bi proplakao! A kamoli ne bi društvene mreže, na kojima pogotovo sad, kad nemamo pametnijeg posla, svi visimo od do. I svi prpaju po pilotini-aha, evo, ga kradu. Kako kradu, javni je natječaj. Pusti ti to, javni. Šta su čekali dosad? Nego su ga, ko fol slučajno, pustili baš sada, dok smo svi zatvoreni, ustrašeni, računaju nećemo reagirat, narod je pripadnut za zdravlje, posal, egzistenciju. E, nećeš majci! Koliko je to zemljišta? Puno! Skoro dva milijuna kvadrata, od toga za sami golf teren 1,4 milijuna kvadrata, najam na 99 godina po cijeni od teke manje od dvi kune po kvadratu - ma mukti, jesan van reka. Pa onda jedan dio za gradit vile i apartmane po 63 kune po kvadratu, pa drugi po 90 kuna po kvadratu.

Ništa! Šta je to desetak eura. Početna cijena, javni natječaj? Ma daj, budi pametan, to je sve unaprid namišteno. Ma kakvi, neće oni platit niti to, ko da bi bili prvi’, odmahuju rukom ovi šta sve znaju. A ako plate? Onda će reć, neš ti love. Ili će reć -to peru novce!’ Drugi nas, čitam, plaše kako ćemo ostat bez ‘pitke vode’, jer da će sve otić za navodnjavanje ‘golf terena’. Moš mislit! Pa, sad ta ista voda Krkom odlazi, u milijunima kubika, svakodnevno u Jadransko more, besplatno. A oni bi onaj promil što bi uzeli za zalivanje još i platiti. Ili bi im mi zavidali špinu. A treći upozoravaju na pesticide, puste tone njih kojima se prska trava da bi rasla. Kraško je tlo, pa bi to završilo u podzemnim vodama. Alo, ljudi, pa ne gradi se nuklerana centrala, nego se sije, šiša i zaliva trava. Koja požuti i izgori čim baciš teke više ‘kasa’. A osim toga, oti je umjetni đubar i skup, ne baca to niko šakom i kapom, džaba. A i kad bi htio, tu su inspekcije, zavodi, kontrole, dozvole. Šta kažete, lako je za to? Vraga je lako. Da je to lako zadovoljiti, valjda bi se i taj golf na Prukljanu već dogodio, a ne ništa. Mi ga gonjamo već punih petnaest godina. I,evo, tek smo sad stigli u fazu da se raspisuje natječaj.

Bar su ekološke

I umjesto da narod napadne vlast što se s tim projektom teli punih 15 godina, što administracija ne radi svoj posao, što mu izmišlja prepreke, rastjeruje potencijalne investitore, narod obratno-kaže im ‘Bravo’. Ne triba nama to! I dok mi prpamo po pilotini, uspješno tjerajući mrske strane investitore, dotle nam bez problema maheri prid očima gonaju kariole. A mi se s njima još i ponosimo! I ža nam je što nismo jedni naciljili i u našem Šibeniku! Di su, koje su? To je svih šest naših velebnih sportskih dvorana ‘Arena’, naših ‘Obrovaca’ koje smo kao pijani milijarderi gradili 2009. godine za Svjetsko rukometno prvenstvo i koje su nas koštale skoro dvi milijarde kuna. I koje sad zjape prazne, skoro ka naše glave. Al nema veze, barem su ekološke. Parket im ne triba ni zalivat, ni posipat pesticidima.