Braća su Rvatiman najveći umet: ne daju in priko svoga zato ni boriće ne mogu očistit

-Jeste vidli? – ražestila se Dobra Parona. -Gorilo je blizu grada i kuća, a počelo je uprav u ogradaman di su bori koji su se počeli šušiti još 2001. I kažu iz ove naše ustanove, od male Babačićke, da su pisali prijave vlasniciman neka očistu ota trula stabla, ali čuč! Ništa! Ne diraj se u privatne bore, makar bili ka da si u šumi ostavija benzinu i kresnija! – zaitnila je bisno novinu u kantun šanka.

-Nije to lako, draga moja gospojo! Mi smo svi skloni osuđivati ote vlasnike gnjilih borića i ograda, naravski one žive, jerbo ih ima uknjiženih puno koji su ko zna kada umrli. Jedan mi je priča da je ima najbolju namjeru očistiti svoju ogradu, ispilati sve i odniti sa terena. A ono čuč! – ka šta ste rekli maloprije. – odgovara jon El Tigre.

-Šta čuč? – nema ona blage. -Lipo, čuč! – ponavlja on. Stvar je u otomen da je dobru namjeru otoga moga šta mi se požalija, omeja njegov brat! Nije mu dopustija ići priko svoga pa nije moga očistiti boriće! I zato ode odgovorno tvrdin da bi sve bilo puno, puno, drugačije da vlasnici nemaju braću. Ako je neko kriv za požare, onda su oto nerazumna braća!

Zastala je ka zamrznuta. Ka lovački pas tičar u fermi, uopće se nije micala niko vrime; moga si je iglicon ubosti ne bi ćutila.

-Da znate, sada ste mi dali misliti, konačno je progovorila, poslin cile male vičnosti. Ima tute nešto, jerbo bi ja sigurno bila poljoprivrednica – i to dobra – da nije moga zločestoga brata koji mi do moje particele ne da priko svoga. – nastavila se na oto El Tigreovo ka da je jedva dočekala. Da bi na kraju zaključila da su Rvatiman braća najkrivlje osobe zato šta ne mogu proizvesti ni blizu dovoljno hrane na dijanicaman. Isto ka i za šume! Braća, braća, vrag i‘ ne odnija!

-Baš šteta šta ne kopate! – progovorija je konačno Bili Smo Uskoro nadvirujući se priko šanka. Pogledon jon obamira noge: dobra i poštena gazdarica ima lipe, čvrste listove, cila je štabila…

-Baš šteta… - ponavlja on. A imali bi tako dobar rad nogu okolo panja loze, ol‘ između maslina, atroke Janica Kostelić na slalomu. Pa i oko izgorenih panja od borića, oli za čiščenje suvih stabala, da bi čovik rič reka.

-Naravski! – namistila je frizuricu. Šteta, eto da mi je brat drugi čovik… - rekla je tužno i slegla rameniman. Jedino šta bi radila zemlju lagodnije, sa onon slavonskon motikon, na dugoj ručki. Ova naša ubije kosti, šta je, je. – dodala je.

-Da, da. Da je on drugačiji, pa motika neka je šta ugodnija… Vi bi gospojo, zapravo kopali, al‘ ka engleska ledi, tako da svi izdaljega mislu da igrate golf! Nikako da metnete ruku na srce i priznate da niko još nije ižinja motiku na toliko dugoj ručki koja bi namin pasala! – održa jon je pištulu B.S. Uskoro.

-Lako je za oto, pari mi se da u šibenskomen ugostiteljstvu nema cile mile! Ima otkaza, ma koliko je teško doći do konobara! – prikinija je El Tigre oto nabacivanje sa motikaman.

-Šta je bilo?

-Pa eto, jedna je gospoja iz Zagreba naručila lignje na šlaufiće. Nakon šta mu je objasnila da su oto kolutići, konobar je uredno donija naruđbu, ali dama nije bila zadovoljna. Te ovo, te ono, čudni niki šlaufići… Dok se on nije teke jače iznervira, pa jon odrebatija: "A šta bi tili za ote šolde? Još da van napunpan šlaufiće!?" Naravski, požalila se gazdi.

-A bože mili! Više nikome ništa ne smiš reći! – prikrstila se Dobra Parona i s veseljen počastila pićen najbolju klijentelu na svitu.