StoryEditorOCM
Drniški amacordLedine moraju bit oranice

Davno su stari ljudi govorili, bez bogata seljaka i uzorane zemlje, nema bogate države. Svima bi ja da da pročitaju Kozarca

Piše Đuro Perlić
28. travnja 2020. - 11:45

Nema sada majci jednog jedincatog čovika a da ne zna sve o koroni. I šta je to, i kakvo je to, kako se množi, kako djeluje, ko je kriv za to, baš sve. To je inače naš specijalitet. Svi znaju uglavnom sve. Kad je Ćiro bijo treći na prvenstvu, kolko njizi je reklo: Ma šta on zna ? Ja bi to ovako, ja bi to onako. Tako i šta se tiče politike. Kad govoru o livin i desnin, da ih upitaš koji su koji i zašto se tako zovu, slabo bi proša. Sada, kako se ćuti sve više kraj ove kalvarije s koronom, svi ronjaju na redove u dućanima, na pijecama, u FINI, svugdi. Sićan se ja 1972. godine kad san oša u Zagreb ka student. Ondašnji Drniš je ima svoja pravila ponašanja i u gostijoni i u dućanu. Mali, štaš ti ? Na ! Doša ja gori, iđen se javit materi na telefon. Mobitela onda nije bilo i ja oden na poštu u Branimirovoj ulici, uz Glavni kolodvor. U cilu zgradu moga bi stat cili Drniš. Bilo je 25 kabina, a nas šta čekamo zvat priko tricet i pet. Svaki čeka svoj broj i svi su kuco. Niko se ne buni. Prvi put san čeka 48 minuta za doć na red. Oni naši u Drnišu u dva dana ne opremu četrdeset ljudi. Uđeš u dućan, jopet red. Na banci jopet red. U tramvaju svi muče, mulci se dignu i puštaju starčad da sidu. Vidin ja da tute ne moreš na drniški način ki jalijaš. Di god dođeš kažu ti: Izvolte, mladi gospon ! Jest da sam mlad, al diš poštenom radničkom ditetu reć “gospon”.

Lipo mi u redu

Odma san razumijo, ako se naoružaš strpljenjem onda sve iđe ki po špagu. Počneš li s nervozon, ona najprvo pojde tebe pa priđe na drugoga. Kad sad po Drnišu čekan redove u banci, FINI il dućanima, guštan u redu. Lipše mi je bit tu, gledat svit, podilit koju rič nega ćulit u kući. Meni je lipo vidit kako se ljudi šta su navikli govorit da ti se unesu u facu, muče da bi održali, kako se to kulturno reče, socijalnu distancu. To bi se inače lipo reklo makni se ća od mene. Te naputke o distanci vrlo pomno je izučila i moja Parona tako da mi ne pada na pamet slučajno prikršit odredbe našeg stožera o razmaku. Jedva dočekala da ima svoj mir. Mene uvik oko te distance nešto buni. Svi se moramo odalečiti jedni od drugih. Šta više, to je bolje i sigurije. Kako je čovik društveno biće po definiciji, onda je upravo druženje temeljna njegova karakteristika. Ako to reduciraš, smanjuješ i čovikovu društvenost. Kako će tu distancu zadržat cure i momci od dvacet tricet godina? Za me i za moju Paronu je lako. I onda svatiš da je za sve kriva ona mala baja šta se zove korona. Koji je ona zlotvor. Ne moreš u knjižnicu, ne moreš u muzej, ne moreš se Bogu pomolit u Crkvi, ne moreš u kino, nema koncerata u Glazbenoj školi, nema DOŠK-a i utakmica. Nema dičje vriske i cike po igralištima na Podvornici.

Mrtvi kapitali

Ja san resta u okruženju svakojake oskudice i nije mi bilo teško uć u ovaj ritam. Dodatna je povoljnost šta smo i Parona i ja u mirovini. Ne iđemo nigdi. Srića da cili život čitamo knjige pa se i sad tako lipo zabavimo. Ne volin one krimiće di do petnajste strane bude već 5-6 mrtvih, pa pametni policajac iz šuba sve riješi. Meni je draža ona naša klasika koju san već jedanput proša. Puno nji po novinama mudruje o zapuštenosti poljoprivrede, o lošoj orijentaciji gospodarstva samo na turizam. Prije pedeset godina pročita san Mrtve kapitale Josipa Kozarca. Nevelik roman, radnja smištena u Slavoniju. Da ne duljin, uz sve ono lipo lipo u romanu i sritnu ljubav, pisac lipo govori di je bogastvo ove zemlje i ovih ljudi. To su zapuštene njive, ledine, oranice koje nema ili neće niko da ih ore. Onda Slavonija (cila Hrvacka) ne bi bila pusta, zapuštena, sama i jadna. Davno su stari ljudi govorili, bez bogata seljaka i uzorane zemlje, nema bogate države. Svima bi ja da da to pročitaju. Sad se svi žale da su dica preopterećena u školi, da je puno gradiva, da je teško, čak mire knjige kolko pizaju. Kad je jedne godine bila moja netijakinja iz Clevelanda u nas, pita je ja da šta uče u školi. Kaže da je ona bila najbolja u razredu u slaganju namirnica u škartoc. Dalje je nisan pita ništa. Naša dica mogu i moraju bolje. Riješimo se i mi naši mrtvih kapitala u Polju. I naše ledine mogu biti oranice i donositi ploda. Onda će, sasvim sigurno, i Lijepa naša biti još lipša.

04. studeni 2024 21:56