Kako vrime brzo iđe, pa to je mirakul. Bude mi drago vidit dicu kako postaju ljudi, odrasli, žene se, udaju, stvaraju svoju dicu. Vidin unuka kako iz kolinke brzo izreste i sada već vozi biciklu do na vr Promine. To je sve ono šta mi je drago. Na tom grafikonu života ja san davno proša zenit. Ja ne mogu reć da san od lanjskog starca ove godine posta lipši i krepkiji starac. Mogu samo reć da mi je krešila stopa amortizacije, i da su u pravu oni okolo kad mi reču “šjor” ili “barba”. Najcrnje mi je bilo kad mi je u autobusu jedna gospođa sridnji godina se digla i skrušeno rekla: Barba, oćete sist? Parilo mi je da me pljesnila. Sam san sebi izgleda ka zgužvana štraca. Ja san ipak zafalijo i gosposki reka: Zaboga, gospođo! Ipak ste Vi dama! A i ja san iz Drniša! I nisan sijo!
Šta će ti otpaci?
A to oko vrimena, to van oću reć. Kraj je jedanajstog miseca, još zeru i eto Božića i Nove godine. Uvatijo san sebe kako računan kolko će bit neradni dana, pa san se sitijo na vrime da san penzijoner, da mi je imovinska kartica skoro prazna, a i ne moran je ispunjavat.
Bijo san nikidan u Splitu u nekim robnim kućama. Meni je to, kad dođen iz Drniša, ka jedna velika fešta, metimo reć izlet. U robnu kuću bi moga stat cili Drniš, i bilo bi još mista za okućnicu. Unutra miljun mali dućana od svega i svačega. Moja Parona sva sritna. Samo krstari među škancijama, gleda i privrće robu. Onda meni pokaziva. Ja kažen jel mi pokazivaš šta je to lipo ili šta je skupo? Ona se ofendi i iđe dalje. Ja ka idite, vidi se da san izresta iz potrbe, oden do pekare. Miljun vrsta kruva, peciva svake vrste, s ćakuladon, marmeladon, simenja posutog, svega. Ima pašta razni, s kremama, ma prava ikebana.
Ponila prodavačica gamelu i špatulu za prodat mi štogod. Ja onda reko, fala van lipo, ne smin ja to zbog šećera. I odma san oša do salama i sira. Imali su lipe tlačenice, ma divota jedna. Uzmen ja za po putu do Drniša, a Parona ljuta, da šta će mi ti otpaci. A ja se sitijo kožica, ušica i nožica. Po hodniku robne kuće obliću neke cure, šjor dajte pomoć, ovo je za humanitarnu djelatnost. Sinko moj, da bi ja, ali ti si peta šta me obliće. I tako uvik. Po dućanin nema šta nema. Ukrasa, zogatula, dida Mrazova, sveti Nikola od čokolade, igračaka bezbroj. Takneš botun oni sviraju, štrecaju svitla. Gospe mila, zašto ovog nije bilo kad san ja bijo dite! Srića da je dio diteta osta ćućat u meni i pod stare dane pa se znaden i ja radovat. Ako mi i ne donese sveti Nikola ništa, barenko ću sam sebi šta kupit. Tako kupin veliku ćakuladu s rižin i malu bocu kokte. Onda iman osjećaj da san najbliži ditinjstvu.
Materin pašabrod
Vidijo san vrpe reklama za ona takmičenja u kuvanju po televizijama. Sve namirnice složene ki da kuvaju za Ritz, Savoj ili Hilton. Pola namirnica ne znaju ni sami takmičari izgovorit. Sve neka tropska voća i povrća. Posude sve rosfraj. Moja mater je imala jedan lonac za svaki dan, jednu teću i jedan pašabrod.
Kad bi se kuvala pašta šuta, toć bi činila u teći, a u loncu bi varila manistru. Pašabrod je bijo velik, širok, limeni, s puno buža. Tu bi se iskrenila manistra i onda bi to mater ražentala s ladnon vodom. Sve bi to, toć i manistru, izmišala u terinu, veliku keramičku. I nju i pašabrod imali smo cili život. Kako je nas uvik bilo puno za stolom, bilo je puno i toća pa je cila kuća mirišala. Mater bi bila ponosna. Vidite li dico kako je spiza lipa kad nema atoma ki šta kuvaju po svitu. Šta je precizno mislila s time, nije nikad pojasnila. Mi smo bili zadovoljni pašta šutom, a jedino je ćaća u nju grata parmezana. Koja televizija more nadomirit ote gušte? Ni crno bila ni u boji.
Moran pofalit Osnovnu glazbenu školu Krste Odaka. Na blagdan Svete Cecilije, svoje zaštitnice, 22. - petak, održali su koncert svojih učenika. Dvacet i dvi točke, sve lipo, dosta svita, svi veseli. Kad je tako, neka i vrime iđe. Baš me briga. A dogodine se ni ne moram voziti autobusom!