Reporterski đir pazarom: kad kupiš bajame od Grozde dobiješ još i ljuske za čaj, a od Puće ricetu za - pod peku!

Kakva je situacija? A nikakva, kakva će bit! Mogli bi slobodno na karte igrat, jer od posla nema ništa. Slabo i ništa! – kazao nam je Milorad Knežić, što odmah na ulazu – na desnu ruku, s ove zapadne strane – već 25 godina drži banak na šibenskom pazaru.

– Evo, da ne misliš da ti prodajem priču, izlistat ću ti fiskalnu kasu, sav promet od jutros! – pritisnuo je Mile tipku, a iz nje je izlazila traka – 167 kuna.

– Eto, a 11 sati je! Trideset kili kumpira, to san proda, i još kapule kil i po. Eto ti! – dobio sam od čovika odgovor ko da sam tržni ili porezni inspektor, a ne novinar.

– Nema ni naroda ni posla, nikoga. A sad, ovo je i kraj prvog miseca, koji je uvik najduži, možda je i to razlog, ali u globalu gledajući, kad bi ovako bilo veći dio godine, ne bi imao razloga niti dolaziti. Ali, šta drugo raditi? – lomi trgovac i OPG-ovac sa mnom dilemu i trilemu. Koje su bile najbolje godine na pazaru? – Odmah iza rata! Nije bilo toliko trgovačkih centara kao danas, i ponuda je u njima bila slabija, ode ljudi moraju platit parking, tamo u centrima ne moraju, tamo je roba i koju kunu jeftinija, pa za kvalitetu niko i ne pita. I eto ti...

A prominila se, na pazaru, za pravo reć i klijentela. To su sve ljudi, i muški i ženske, roba od 40 i 50 plus godina. Mlađarija ne dolazi ovamo, ona kupuje po centrima ili naruči dostavu "halo, pizza" ili u auto pa na drive-in, u McDonald'sa.

Uvik je nešto

Kod Milorada navraća i Lazar Knežić. Njegovoj generaciji i njemu – prešao je osamdesetu – pijaca je kao internet i Fejs. Tu oni saznavaju šta ima novog, tko je umra, a ko još nije, al mu se ne piše dobro, ko je obolio, i od čega, tko je fasovao koronu... Svašta.

– Od Mile saznam i šta novog ima u selu, smije se, sad kad ja ne mogu ić zbog korone. Mi stariji se čuvamo i pazimo koliko možemo. Evo sam i izlaske na pijacu smanjio na jednom tjedno. Prije sam išao svaki dan, sad ne! – veli Lazar.

Ni Grozdana Mijić ne hvali se prometom. I u nje na banku ima lipog, domaćeg zimskog programa, fažola, odnosno graha trešnjara, šarenog, šta ga naš narod još zove i "kok", po kila dvadeset kuna, pa slanutka ili čičvarde, kako ga zovu Banjevčani, a moji Vlaji iz Mirlović Zagore i bubla, po 40 kuna kil, a ima i domaćeg ječma, odnosno orza, buretanog žita, šuljanog u Širitovcima, cilu njivu su posadili u Dubravicama, tamo di je prije bilo smilje.

Domaći proizvod, Bog bi ga ija, osobito sad zimi, uz kobasice, paštu i suvu prasetinu. Ima tu i lipe slatkarije, suvih smokava, kojima je baš sad glavna sezona, ujutro se pojidu dvi-tri, uz koju rakijicu. Ali, džabe sve, kad je kupaca slabo i ništa, malo.

– Prođe dana da ne uvatiš ništa više nego 200 kuna. A cijene su nam puno povoljnije nego u Zadru, ili okolnim gradovima!' – zaćakula sam se ja tako s Grozdanom, koja svašta zna i u sve se šesti.

– Ma ne mogu virovat, da fažol, bubla i orzo slabo kure. A prasetina nikad jeftinija nego ove godine. Eto, friška panceta po centrima na akciji ispod 15 kuna! – velim ja, a Grozda uzvraća: – Jesi vidija. A lani 30, pa čak i po 35 kuna je bila, i nisi je moga nać. Al, zato je lani bilo odlično vrime za sušit, ledeno i prava bura i meso se odlično uredilo. Divota! A, ove godine vrime ništa ne valja. Toplo, nema bura! I tako ti je to, uvik nešto smeta! Uto taman, dok mi pričamo, dolaze Grozdine stalne mušterije, pitaju se za zdravlje, pozdravljaju ko najrođeniji, uzimaju od nje kil bajama, a ona im usput daje i ricetu:

– Kore od bajama nemojte bacit! Ovo su domaći, od njih možete čaj skuvat – savjetuje im. Eto na, rekla bi moja baba, od ljupetina čaj! A ona ih u špakeru ložila!

Peke za ispod peke

A na banku priko puta, Joso Pućo stavlja klin – reka bio stari narod da sadiva – motiku za kupca, izvjesnog gospodina Jeru, koji je, veli, kupuje za ženu. Mora da će se gospođa obradovat tako lipom daru. Jeri je 72, a dami je 65. I to su po prilici najmlađi od svih ovih kupaca što ih zanima motika! A od Puće saznajemo još jednu novitadu:

– Piliću, gledaj, da te Pućo nauči, kakvu motiku moraš izabrat, da te ne bole leđa, kad kopaš!

– Neće, Pućo, ne boj se, pazim se ja od nje! – smijem se ja i svi oko mene. – Onda zapiši, da drugi narod zna. – Koliko ti ima od od ovog raspilanog dijela, di je klin, toliko ti motika mora bit otvorena kad je nasađivaš. Ako je manje ili više, pati tilo, stradaju krsti! Pućo, vidin ja da su motike opasne, nego reci ti meni koju od pekama. Od njih ne moš stradat! Kako ću ja najbolje ispeć meso ispod njih.

– Aj, snimaj, da i to narod znade. Moraš imat dobro ognjište, ispod njega željezo od osan milimetara i okruglo. Jer, ako je jeroglavo, krivo, neće padela dobro stat. I onda naloži vatru od debelih drva, da se podloga zagrije. I kad imaš dobro žara, onda tankin drvima zagrij peku. I onda padelu, u donju zonu meso, u gornju kumpir, posoliš i jednu žlicu masti staviš. I zaprećaš, nek se peče jedno 45-50 minuta, ovisno koliko si stavija mesa. I onda kad si podiga peku, podliješ bilin vinom, da otpusti meso i kumpir malo, dobije arome, pa okreneš meso, da bude gori, a kumpir doli i vratiš pod vatru, još jedno 25 minuta. I to ti je to. Provaj, ako se meni pokazalo dobro, i tebi će! Eto na, koliko malo triba da od kovača i prodavača dobiješ i Matu Jankovića i Tomislava Špičeka.

Svaki dan na pazaru

Kako idu vitamini, u ovo doba viroze i korone, pitamo Zoricu Radovčić, pokraj punog banka lipih domaćih naranača, iz Komiže s otoka Visa.

– Nema nama naših penzionera, najboljih kupaca na svitu, korona ih je potirala. Oni imaju malo novaca, ali oto malo znaju pametno uložit!

– E, bravo Zorice, i vi ste rekli malo, ali je oto šta ste rekli puno pametno.

A da pazar, unatoč svemu, ima svoje čari, slaže se s nama i fina gospođa Ljiljana, Šibenka koja je već više od 40 godina, otkako je postala domaćica, svaki dan na pazaru. Viruje da je na njemu još uvik kvaliteta bolja nego u centrima, osobito kad imaš svoje stalne ljude, kod kojih godinama kupuješ, u koje imaš povjerenja. A naučiš i koji su preprodavači, pa gledaš kupit u onih za koje znaš da imaju svoje, domaće.

A usput, uz spizu, napraviš i đir, sretneš poznate i drage, pa staneš s njima, popiješ poslin i kavu. Što sada, otkako je korona i kafići, ne moš, ali valjda će se i to uskoro moć. Neće ni ovo, novo i nenormalno, trajat vječno...