Moj brak nije bija blagoslovljen ženskon dicon. Tako su mi se karte izmišale i tako mi je ispalo unatoč tome što san ja ciloga života tija ćer. Dobija san sina i nije ispa ni tako loš, ajmo reći, smlata jedna, ali da san ja ima ćer… Koja bi to lipotica bila… Cilo bi se misto okritalo i uzdisalo očarano njenon lipoton i dobroton. Ona bi bila ka oni anđeli što budu kad idu po tlohu, a zapravo su je'no pet cenata ozgora i samo blaženo klize zrakon.
A onda, opet nešto kontan, da san dobija ćer, možda bi patija što nisam dobija sina. Možda bi cvilija jer neman nasljednika imena i dvora. Onda bi tu nesritnicu od ćere mora proglasiti muškon ćeron i tako joj se obraćati ka ono:
- Sine, donesi ćaći kruva…
Jadno dite… A još je i neman. A da je iman kako bi bila jadna… Pa da muška ćera…
A ima toga, virovali vi meni ili ne.
S CIMON OKO STRUKA
Davno je tome bilo kad je zakmečalo prvo i jedino dite staroga pokojnoga Šime, Bog da mu dušu prosti jerbo je bija jako dobar čovik. Tu gori, u onoj staroj kući je živija, kad se ulazi u misto, šesta kuća odma s desne bande. I to što je zakmečalo bilo je žensko dite. Radija je Šime na ton problemu i prin i poslin, ma mu se nije posrićilo baš ka ni meni nego je osta na ton jednon jedinon ditetu. I ka što je bilo za očekivati, on je svu svoju ljubav poklonija toj svojon ćeri.
Njena mater, ka i svaka mater, pokojna Zorka, eli, bila je nako ropski tiha i nevidljiva, nije se nikada čula ni bunila ni oko čega. Šime, koji je ima državnu plaću ka službenik u pošti, brinija se za familiju tako da je Zorka zapravo uvik bila doma. A Šime van je bija i ribar, i to pravi ribar, a ne ka ovi danas.
Kad bi on iša na more nikad se ne bi vratija trizan. Krmom bi sve livo-desno ulazija u porat i vika svima da maknu barke jerbo su mu komande otkazale, pa kad bi se svi razletili po brodima, on bi samo iskopča šiju i gušeći se od smija okrenija svoju gajetu i nastavija provon. Je, je… A uvatija bi i ribe, skoro uvik. Koji su to bokuni znali biti, eee… Ma di san ono sta?
E, da! I ta njegova jedinica je rasla i polako izrasla u jednu lipu, visoku mladu divojku. Ali, ka što je bilo i za očekivati, to sve skupa nije moglo proći bez posljedica.
Kako Šimu ni nebo ni postelja nisu tili blagosloviti po pitanju muškog nasljednika, on je svu tu svoju silnu želju za muškin diteton nekako okrenija prema svojoj ćeri. Čim je ona bidna stasala toliko da je bija siguran da neće pasti u more ako joj okrene leđa, počeja je voditi sa sobon na more.
Ja se toga, naravno ne sićan, ali stari govoru da je zna veživati sa cimon oko pasa, ako koji slučajen padne u more ili se njemu nešto, a usko vezano uz onu vinčinu koju je uvik teglija sa sobon, dogodi. Srićom se nikada ništa takovoga nije dogodilo, ali je on svejedno nju veživa sve dok ona sama nije to skinula.
A vukla je ona panulu i dizala mriže i popone i sipare, bacala parangale, ješkala ih, ma sve je ona s njin radila. A sviću! Kako je ona veslala… Ma sve da si šišmiš, ti ne bi čuja da je veslo taklo more. Batela bi klizila nečujno, a u mistu je znala okrenuti. Šime bi samo reka:
- Šija livo! - a batela bi se u trenu okrenula u šiji baš kako je zamislija.
I nije njoj bilo ni ledeno, ni mokro, ni grezo. Ona je bila Šimina prava muška ćera. Premda nikada nije priča o tome, cilo je misto znalo da ga jako žulja što nema sina. A to mu je znala i ćer pa se i ona bidna trudila da mu bude na usluzi što je moguće više.
BOCUNON U SRIDU
Onda je ona završila osnovnu školu, pa je Šime koji je ipak bija obrazovan čovik, odlučija da će ona završiti i sridnju školu, a onda, ko zna… Tako je zna reći, kad bi ga pitali što posli.
Zato je on tu svoju mušku ćeru, želeći joj samo najbolje u životu, teška srca koje se od žalosti u ton trenu na komade kidalo, pustija da ode u grad jerbo u našen mistu sridnje škole onda nije bilo.
Našli su joj, stan, opremili je i ona je tako malo po malo tesala tu svoju sridnju školu i povremeno, kako su prilike i šoldi dopuštali, dolazila doma. A kako je vrime prolazilo tako je i ona polako rasla i postajala prava divojka, nako, stamena, eli.
Onda bi se liti ta naša mularija iz mista sa nešto furešta skupila pa sila na mul, oli doli isprid oštarije na one banke kod zoga, pa bi čakulali do dugo u noć, a matere bi se sa prozora samo krivile i dozivale priteći da će vi'ti svoje od ćaće samo kad dođu doma.
A onda je jednon prilikon jedan od mulaca, neki galeb, dok su sidili na banku, svojon bidnon rukon poša njoj oko struka, ali ka malo prema doli, eli, na što se ona, ka oni u filmovima što se tuku i letu, u sekundi okrenula i nekon bocon što je ostala od lokalnih lokadura, nesritnog galeba raspalila posrid čela tako da je bocun trenutno odzvonija svoje i prasnija u papar.
Nesritnjak se složija po tlohu tako da su ga po ure morali polivati moren da dođe sebi, a ona se samo bez riči digla na noge, u mistu ka vojnik na peti okrenula i sa izbačenon bradon i dignuton glavon, demonstrativnin korakon otišla doma. Nije triba intervenirati ni Šime, ni komunalni redari, sve je ona to sama rišila.
Naravno da je posli toga niko nije smija taknuti. Ma što taknuti? Niko je nije smija pogledati.
UZ MUZIKU REVOLUCIONARA
Završila je ona nekako tu sridnju školu ma je ispalo da je nikakav fakultet ne zanima. A budući da ni Šime nije bija baš nešto pri šoldima, ta ga odluka i nije toliko šokirala Osim toga i godine su ga malo zgazile pa se nekako skupija i povuka u se, puštajući ambicije da polako prolaze mimo njega.
A kad se vratila doma misto je u šoku otkrilo da je ta muška ćera još opasnija nego što je bila.
Sa sobon je iz grada donila luk, ma ne falši nego pravi, baš ka što je ima oni engleski razbojnik što je pomaga sirotinju, pa je svakoga dana rastezala to čudo i gađala metu koju bi obisila posrid porte. Sidila bi tako pod pergulom tribeći biže, pletući bičve za zimu ili samo nako, pa čekala da naiđe mularija koja joj nije bila po volji. Onda bi u trenutku kada bi došli isprid njene porte, ispalila jednu strilu drito u metu.
A prije nego bi je ispalila, pustila bi sa svog kazetofona pismu 'Padaj silo i nepravdo' tako da bi se oni nesritnjaci koji bi se zatekli isprid porte morali okrenuti prema njoj. I kad bi strila zazviždala i pukla u metu, a ona počela namištati drugu, isprid porte ne bi više bilo nikoga. A bila je dobra u tome, i jako precizna, onako visoka…
I premda je ta predstava bila rezervirana samo za lokalnu mulariju i huligane, već je u prvih sedam dana prestravila cilo misto tako da su joj poslali pandura.
Jadni pandur. Da je on zna što ga čeka da bi otkaz i oma priša u škovacine.
- Sa kojin pravon vi mene uznemiravate u mojoj kući?
- Zbog kršenja javnog reda i mira. Prijavili su vas da gađate ljude hladnin oružjen i da puštate neprikladnu glasnu muziku.
- Prvo, ja ne gađan nikakve ljude nego vježbam streličarstvo i to u svon dvoru. Drugo, to nije neprikladna muzika nego muzika naših revolucionara i ne prelazi ni dvadeset od dopuštenih 90 decibela. Treće, želin odma, ovoga trena vi'ti vaš nalog i vaš identifikacijski broj.
- Ali ja…
A onda ga je osula cilon salvon paragrafa vezanih za ljudske slobode i represije policijskih aparata nad radničkon klason tako da se nesritni pandur pokupija i više se nikada nije vratija ni on ni niko od njegovih kolega.
FIN, LIP I KULTURAN
I tako je skoro cilo misto uspila zastrašiti. Kažen skoro cilo misto, jerbo je bija jedan mladić koji se nije boja ni njenog luka ni tog njenog garda. I dalje je prolazija bez straha isprid njene porte najsporijin korakon kojin je moga proći i sa nonšalantnin osmjehom gleda drito u njene oči.
I kako to već bude, njegova je lipota nju smantala tako da je jednoga dana spustila luk, došla do porte i pitala ga kako to da ga nije straj da će ga pogoditi na što je on reka da je njega straj samo zubara i struje. I onda je on nju pita bi li ona pošla s njin na more, malo u ribe što je nju do kraja zbunilo tako da je kad su se rastali ostala kraj porte oslonjena na luk, a što nikako nije bilo u redu jerbo se luk uvik čuva. Toliko je on nju išempja.
I sutra su oni pošli na more. I sad biste vi mislili da je on nju prova ono ka, ajmo reći smotati. A ne, ne… Dobro je on pamtija kako se rasuja oni bocun kojin je po srid čela onog nesritnjaka dovatila, a na brodu je bilo podosta toga što je moglo poslužiti u istu svrhu. Kad su isplovili, on se prema njoj ponaša ka prema malon od palube.
Nemojte sada misliti da je bija grez. Ne, ne, zna je on što je regula. Bija je on jako pristojan jerbo on nije bija samo lip nego i fin i kulturan mladić iz dobre familije. Nije je puno bada, ali joj je da tunju i pripremija ješku pa joj je i napravija u čašu, a ne u pot, lungu bevandu kad je učinija marendin od malo narizane pancete, pomidora i kruva.
A kad su se vezali onda je skupija onu ribu što su uvatili, u stvari on je uvatija skoro sve jerbo je ona više njega gledala nego što je lovila, i da joj je tu ribu da ponese doma.
- Ma nemoj, puno je sve to…
- Neka! Ponesi to doma neka ti mater leša i napravi malo juhe. Dobro će doći i njoj i starome Šimi. Pozdravi mi ih!
Tako je reka, mignija joj na livo oko i samo se okrenija, a ona je ostala sva ka da ne more virovati što joj se događa.
I nije dugo prošlo kad su se oglasila zvona i bacali se riži po rivi za njima.
E tako je to bilo…
PUDING NA KRAJU
A onda san se zaledija jerbo san iza leđa čuja:
- Što to činiš?
- Opet si to napravila… Srce će me jednoga dana! Reka san ti mi'jun puta ne šuljaj mi se iza leđa ka žbir! A što misliš da radin? Pričan dici priče ka što se dici i priča…
- A, baš lipo. Vidin da ti ide. Karlo ti je zaspa koliko si ga upila, a i Luce samo što nije…
- Baba…
- Što je srićo babina, lipoto moja, Luce, Lucice… - štriga se razvezala dok je malu dizala na prsa.
- Je li istina što je dido priča da si galeba udrila bocom u glavu i da si pucala iz luka?
Trenutno se u mistu na peti okrenula.
- Ma što je to taj munjeni i šempjasti dido priča? - i dalje je onin istin cvrkutavin glason tepala dok me očima striljala priko ramena od male da ova ne vidi.
- Ništa, ništa…
- Ti si stvarno cili porebambija. Dici svašta pričati… Stari kenjac! Ajde probudi Šimu, spremila san in pudinga.
- Baba…
- Što je najlipše babino?
- Što je to kenjac?
- Ništa, ništa sine moj… Idemo oprati ruke pa će ti baba dati pudinga…